BAJKA NAD BAJKAMA - Nenad Gajić

Volim bajke. Oduvek. Uz njih sam naučila da volim fantastiku. Jer, one to i jesu. Fantastične priče o princezama, hrabrim vitezovima, vešticama, vilama, zmajevima. Bajke su tu da nas zabave, da nas podstaknu da maštamo, da letimo izvan granica mogućeg, da strepimo nad glavnim junacima, da izvučemo pouku "Dobro uvek pobeđuje"

Mislila sam da je moje druženje sa domaćim autorima (bar za ovu godinu) završeno knjigom o kojoj sam prethodno pisala, a onda shvatim da me na polici čeka još... Bajka nad bajkama! I to dva dela! Dakle, još ovo i definitivno prelazim na nešto drugo...

I? Šta sad da vam kažem?
Da li sam očekivala puno? Jesam, a sve iz razloga što pročitah veliki broj pozitivnih komentara i hvalospeva...
Da li sam dobila puno? Nisam, ko mi kriv kad slušam "stručnjake".
Onda bi možda bilo bolje da o knjizi ne kažem ništa? Možda?... Ipak, reći ću nešto...
I počeću od naslova. Bajka nad bajkama? Pretenciozan naziv. Pre bih rekla bajka O bajkama...
Evo kako meni sve to izgleda:
Uzmeš nekoliko likova, izmeniš im imena (nekima čak ni to!), izabereš par zanimljivih detalja i motiva iz narodnih predanja, napraviš družinu i kreneš u avanturu. Negde usput, prepričaš nekoliko epskih narodnih pesama, ubaciš čitav niz potpuno istih (bukvalno prepisanih!) delova bajki i voilà! Dobio si priču! Ne znam... možda je upravo to bio cilj? Da se napravi splet svega već poznatog i viđenog i dobije nešto neviđeno?
Hajde, neka bude. Sa druge strane, ovo Gajićevo delo nije loše za čitanje jer opušta i hteo -  ne hteo, zaspiš vrlo brzo.
Međutim, ono što je meni jako smetalo jeste ubacivanje "modernijih" izraza gde im mesto nije. Pripovedanje je mahom arhaično, pa ostavlja onaj pravi utisak koji bi jedna bajka i trebalo da ostavi... a onda mi neka reč ili čak čitava rečenica zabode oči! Kao da autor saplete samog sebe i padne! (ostani dole, prijatelju, biće nam svima lakše! 😬)
Sve u svemu, ništa spektakularno. Rupa na saksiji je odavno izmišljena, no umesto da tu saksiju ukrašavaju i ulepšavaju, mnogi autori se samo na rupi zadrže, proširujući je... 
Ako očekujete bajku nad bajkama, nećete je dobiti, ali ako očekujete par sati zabave i podsećanja na nešto što ste već čitali i voleli, ova knjiga će vam to dati. I korice su lepe, što bi se reklo, privlačne 🤭

Ko je bežao sa časova srpskog jezika i književnosti i nije čitao lektiru ima da mu bude sefte...
A nama koji smo bili "dobri đaci" ovo je gore od svih RTS repriza domaćih serija zajedno...
Eto, bila sam kratka ovaj put

... mrgud se odjavljuje! Ćao!

GVOZDENI ISPIT - Kasandra Kler i Holi Blek

-Aaa, daaj, mama! Nije valjda da ćeš TO da čitaš?!
-Mhm. Što?
-Paaa...
-Šta, pa? Ti si čitala, što ne bih i ja?
-Ma jesam. Nego mi... nekako... bezveze...
-Što bezveze? Zar ja ne smem da čitam knjige za tinejdžere?
-Ne to! Nego... meni se nije dopala, previše je na fazon Harija Potera
-Pa? Koliko ja znam, ti obožavaš Potera. Dakle? U čemu je problem?

-Pa u time! Ti uvek nađeš neku vezu, pa ti se onda ne sviđa ovo, ne sviđa ono... zato kažem. Ima da batališ knjigu posle 20 strana.
... i da gunđaš!
-Neću da batalim! Sad me BAŠ ZANIMA kakava je knjiga!
-Znam te. Batalićeš! Gunđalo!
-Neću.
-Hoćeš. I jedva čekam da se to desi, pa da ti kažem "Jesam li ti rekla?!''
...
-Mala! Napusti moje prisustvo!

I tu moje dete namigne i pošalje mi jedan od onih đavolak osmeha.
E sad me još više zanima knjiga! Sad ćeš ti da vidiš! Ima da je pročitam! Iz inata!
I naravno, pročitah je...
Zapravo, progutah knjigu očas posla.
Moram vam priznati, dete je bilo u pravu. "Gvozdeni ispit" zaista dosta podseća na knjige o dečaku koji je preživeo. Kažem podseća, jer ima sličnu temu, opet je škola čarobnjaštva u pitanju, opet su tu magična bića, ponovo su glavni protagonisti klinci pred kojima će biti veoma zahtevni zadaci, tu je i arhineprijatelj, naravno, a kako bez njega!?
Međutim, nije ovo plagijat čuvenog romana J. K. Rouling!
Autorke Kasandra Kler i Holi Blek su uspele, bez obzira na sličnosti sa HP serijalom, da stvore dosta zanimljivu priču, vodeči čitaoce kroz svet u kome su magovi i mračne sile koje imaju sposobnost da menjaju materiju.
Ponovo će na ispitu biti, ne samo znanje i veštine troje prijatelja, već i njihova odanost i hrabrost.

Magisterijum je škola za magijske šegrte.
A Kalum Hant je obećao ocu da će dati sve od sebe da ne prođe prijemni ispit.
I nije morao mnogo da se trudi. Neuspešan je do te mere da je završio kao poslednji na listi. Definitivno ga neće uzeti za učenika.
Sve je u redu. Vratiće se kući i voditi sasvim običan život.
Ali, mešter Rufus misli drugačije...

Kako će se stvari dalje odvijati, saznaćete ukoliko pročitate knjigu. Ja nemam nameru to da vam otkrivam.
Mogu samo još da vam kažem da je meni ova knjiga jako prijala. Jer, HP volim i čitam ga svake godine. Ali, sve te avanture sam već prošla i želela sam nešto novo. Makar i ovakvo.
Slično, ali i drugačije.
Ako ništa drugo, onda bar da zamislim da su umesto Kala, Tamare i Arona ovo bili Hari, Hermiona i Ron.
Eto, toliko.
A ja odoh da maznem drugi deo sa ćerine police i da se nadam da će Laguna izdati i ostale nastavke, jer... umeju oni tako, počnu neki serijal, pa ga nikada ne završe... nažalost.
Iskreno, razočaraću se ako posle "Bakarne rukavice" ne bude bilo sledeće knjige u prodaji.
Mada, čisto sumnjam da će to Lagunu nasekirati...

-Ej, ja pročitala!
-I? Izgleda da ti se dopalo, koliko vidim...
-Jeste!
-Pfff
-Moram li ponovo da ti kažem?! Napusti...
-Mama, ti si u mojoj sobi.
       
Touché

U VRZINOM KOLU - grupa autora

Jeste li se nekada zapitali šta je to strah?
Šta ga inicira, odakle potiče?
Koliko strahova jedan čovek sme da akomulira u sebe, a da, pritom, ostane psihički stabilan?
I da li je svaki od tih strahova samo proizvod naše mašte ili nemogućnosti da pojmimo pojedine stari?
Da li se plašiti klovnova zbog strašnih priča ispričanih o njima ili su sami klovnovi već dovoljno jezivi da se iz tog straha izrodi priča? Moguće je i jedno i drugo.
Ponekad, strah pokreće, ali skoro uvek parališe.
Nekad je poželjan, nekad tražen, ali nikad rado prihvaćen...
Kako možete prihvatiti nešto zbog čega se ne osećate dobro? A opet, kako ne prihvatiti nešto što je sastavni deo života?
I kada to počinjemo nečega da se bojimo?
Sa strahovima se ne rađamo. Stičemo ih kroz život, kao što stičemo razna druga iskustva. Nekada smo u stanju da ih prevaziđemo, nekada ih guramo pod tepih, svesni, dobrano svesni da nismo pobedili, da će nam se vratiti, možda jači, opasniji... možda...
Ako nam se, pak, desi da uspemo da pobedimo,   osetićemo olakšanje, ali iz te pobede javiće se sumnja... Šta ako? Šta ako se vrati?
I eto ga! Novi. Možda mali, možda bezazlen i bezrazložan. Ali strah.
I upletete se tako u Vrzino kolo.
Baš kao što se i 27 domaćih autora uhvatilo u kolo pripovedajući o nečemu što može taj strah da pokrene.
Da ih ne bih sad sve imenom i prezimenom nabrajala, reći ću samo da su upitanju pisci čije knjige volite, hvalite i jedvačekate. E sad! Zamislite sve te omiljene autore na jednim mestu! Zamislite da svako od njih podeli sa vama po jednu priču, samo jednu, kratku, ali dovoljno dobru, zanimljivu, upečatljivu...

Služeći se narodnim predanjima, folklorom, fantastikom i vrhunskim pisanjem, dočaraće vam atmosferu u kojoj ćete osetiti to nešto, iskonsko.
Verovatno bi sad trebalo da vam ukratko predstavim svaku pojedinačno, ali to neću uraditi. Vadiću se na dužinu posta, spojlere (koji su i te kako mogući, s obzirom da se radi o kratkoj formi), vremenske uslove... razumećete.
Svaka od ovih priča je drugačija, autentična, uverljiva.
Neke će vas odvesti u prošlost, neke vas baciti u budućnost, dok kod pojedinih nećete biti sigurni gde ste, ni vremenski ni prostorno.
Navešće vas da razmišljate zbog čega se plašite natprirodnog, utvara, vukodlaka, ukletih mesta i predmeta. Ili će vas jednostano pustiti da poluotvorenih usta razmišljate o bližnjima, o stvarima koje biste bili u stanju da uradite za njih ili o onome što nikada ne biste mogli da uradite.
Da se razumemo, nije ovo zbirka samo horor priča, ima svega! Motiva domaćeg folklora, epske fantastike, naučne fantastike... krajnji cilj nije da se, oprostićete na izrazu, ukenjate u gaće, bacite knjigu što dalje od sebe i pokrijete preko glave, već da uživate u ovoj mešavini koja vam, na momente, može izmamiti i poneki osmeh.
Dobro, nisu baš ni opuštajuće priče za laku noć, da se ne lažemo.
Ko je ljubitelj ovog žanra, shvatiće.
Ja, svakako, jesam i zaista vam od srca preporučujem da se uhvatite u kolo.
Kolovođa će vas sam voditi. Vaše je samo da igrate.

SRCE LUTKE - Boban Trifunović

Pokušavam da se prisetim vremena kada smo raspuste provodili kod babe i dede u selu, nadomak Smedereva. Obožavala sam te bezbrižne dane! Nismo imali sve ovo što današnja deca imaju, ali znam da smo imali mnogo više od njih...
Dragoceno vreme provedeno u igri i razgovoru, negde na svežem vazduhu. A bilo je dovoljno samo mašiti se rukom i ubrati jabuku, trešnju, šljivu. Dan dovoljno dugačak da se sve završi i stigne, a uveče nas baba okupi oko sebe pričajući nam... o tome kako je nekad bilo, o običajima, verovanjima i 'neverovanjima'.
Umela je ta moja baba svašta!
Pa i da nas propisno uplaši, a onda po tri dana cvikamo od koječega i sa prvim sumrakom bežimo u kuću!
Svaku od tih priča (a mnoge smo čuli nebrojeno puta!), svakim novim pričanjem 'zakitila' bi još više, pa su nam uvek zvučale novo i zanimljivo. Vremenom, shvatila sam, baba nije dodavala ništa, pričala je skoro uvek istim redom i rečima, samo sam je ja sve pažljivije slušala upijajući detalje.
"Evo, opet se deca skupila oko naviljka, pa dokonu babu slušaju!", govorio je tada moj deda, policijski inspektor u penziji, kome takav status, jel'te, nije dozvoljavao da veruje u 'bapske priče'
Baba bi tada pripalila cigaretu i odgovorila:
"Samo ti idi na tu tvoju tombolu!", a onda nešto tiše dodala, tako da je deda ne čuje:
"Opet ćeš u gluvo doba kući da se vraćaš!"
Sa tom rečenicom bi uvek započinjala svoje pripovedanje, a mi, klinčardija, blenuli u nju i gutali svaku reč...
Zašto sam vam sve ovo ispričala?

Zato što me je knjiga Srce lutke podsetila na sve te strašne priče koje sam, kao dete, slušala!
Priče koje su jezive do te mere da se zapitate kako je jedan um sposoban ovako nešto da zamisli. Priče o ukletim mestima, na kojima ne želite da se zateknete noću, o đavoljim rabotama i neobjašnjivim pojavama, o neupokojenim dušama koje lutaju, tajnim organizacijama i ritualima. A sve to smešteno u Beograd i okolinu, u periodu između dva svetska rata.
Deset pripovedaka koje su, svaka za sebe, celina, mračna ispovest, traganje za istinom ili bar, objašnjenjem nečega van ljudskog poimanja.
Da li je moguće opisati svu strahotu vampira, a da se pritom, ni jednom reč 'vampir' ne pomene? Može li se nagovestiti događaj, čak i kada je samo iz dalekih sećanja prizvan?
Koliko daleko je čovek spreman da ode da bi spasao bližnje ili zadovoljio svoju radoznalost?
Postoji li to o čemu se ne sme govoriti i što se jedino šapatom izgovara?
Odgovori su u knjizi. Ja vam neću prepričavati ni jednu od priča. Zapravo, ne bih ni umela na najbolji način da dočaram tu mračnu atmosferu koju je Boban utkao u Veliko delo, Beleg, Svite ili Srce lutke. Ono što mogu da vam kažem, a zasigurno ćete se u to i sami uveriti, jeste da ćete se posle svake od ovih 10 priča zamisliti, pokušavajući da odagnate ono blago peckanje po koži koje strah izaziva.
Ako ste ikad čitali Lavkrafta, onda vam je jasno o čemu govorim. A moram priznati, stil je sličan. Uspeo je Boban da me ubedi u svaku svoju rečenicu. Uspeo je da me natera da se naježim. Uspeo je da me uplaši.
I kao Benedikt u knjizi Paralelni svet, koja je pisana na osnovu stvarnih iskustava, uspeo je da me ubedi da tamo negde nešto postoji. (Sad bi realno bilo pozvati Moldera i Skali u pomoć, ali su zauzeti snimanjem, pa se neće pojaviti)

Ljubiteljima horora, preporuka za ovo prvenče Bobana Trifunovića (iskreno se nadam da će se u skorije vreme ponovo latiti pisanja), a ostalima objašnjenje šta znači 'naviljak'

Naviljak je količina sena koju možete vilama podići. Često je mala, što bi se reklo šira neg' duža, a pošto je moja baba upravo bila takva, mala, pa debela, deda ju je, iz milošte, tako zvao

ČUDNOVATI DOGAĐAJI U NOVOGODIŠNJOJ NOĆI - Nebojša Petković

U duhu ove praznične atmosfere koja, bezmalo, u našem gradu traje već dobrih par meseci (jeste, mislim na ovaj nonsens od novogodišnje dekoracije!), a kako sam ja neko ko zaista jako voli predstojeće praznike, sam naziv Petkovićeve knjige Čudnovati događaji u novogodišnjoj noći, prosto me je mamio sa police. Pa sve sa ovom gospo'icom i senkom koja preti sekirom, tamo negde iz pomrčine!
E sad! Da su mi nedostajali oni propratni efekti tipa okićena jelka, žmirkanje led sijalica, pokloni, sarma i ruska salata, jesu, pa reših sve to da nadomestim puštajući jednu od onih "Jingle bells" pesmica, što je, moram priznati, samo proizvelo kontraefekat!
Pobogu, tek pregurasmo Noć veštica! Čekaj!
I tako... utulih muziku, uzeh knjigu i bacih se na  čitanje...

Znate kako kažu "U najluđoj noći, sve je dozvoljeno i svašta vam se može desiti!" Pritom, ne mislim na događaje kao što su nezaboravan provod na nekoj žurci, pa onda završite pijani, recimo, u Zoo vrtu. Ili vas slučajno opali dobitak na novogodišnjoj lutriji (pa vas usput opali i infarkt!) ili da, dok posmatrate vatromet na nekom od gradskih trgova, sretnete svoju srodnu dušu... Neee
Mislim na seriju događaja koji podrazumevaju ubistva, jurnjavu po gradu, bežanje i traženje najboljeg mogućeg rešenja za zavrzlamu u koju ste se upleli ne svojom krivicom.
Sve ovo vam može ličiti na triler... da, jeste dobar triler! Međutim!
Kako se radnja razvija, polako ćete shvatiti da je sve više elemenata fantastike, da se sve više uplićete u dešavanja koja liče na zonu sumraka, izgubljeni u vremenu koje usporeno teče. Ili stoji?!
Nebojšini likovi su obični. Ljudi koje svakodnevno možete sresti na ulici ili u hodniku zgrade dok vučete kese iz supermarketa. Bilo gde! Možete ih pozdraviti sa "Dobar dan, komšija!", potpuno sigurni da su samo "normalci". A da li su, zaista?
Da li je slučajnost, splet okolnosti ili je neko namerno baš njih odabrao za ovu igru u kojoj su se našli? U životu, slučajnosti ne postoje!

Junak prve priče ne voli da se igra! Štaviše, život mu je ravan, nezanimljiv i svaka situacija koja bi mogla to da promeni, neprihvatljiva je.
A baš u jednoj takvoj će se naći, kada greškom sa stola pokupi tuđi telefon...
...
Ona je lepa, zgodna, nedodirljiva. Svesna svojih osobina, naučena da se izbori i opstane u muškom svetu, ubzo će shvatiti da mora pronaći drugačije načine ako želi da preživi. Ako želi da spasi prijatelja i preživi.
...
Njegovo ime je Zog. Mogao bi se zvati i Radovan. Ili kako god poželi. Sve dok se uklapa među ljude i radi za gazdu. Mrzi ekipu sa kojom radi, a već neko vreme ne voli ni svoj posao. Želi "napolje". Ima li izbora? Još samo ovaj poslić da obavi.

Naizged odvojene, sve tri priče se prepliću, praveći mrežu u kojoj čudnovati događaji dobijaju svoj krajnji epilog.
Jedno ime, Serafer Ruinov, povlačiće konce igrajući se životima protagonista kao da su lutke, manipulišući njihovim umovima, tražeći im slabosti i skrivene želje.

Moram da priznam, sve vreme dok sam čitala knjigu, pokušavala sam da se stavim u kožu glavnih likova. Čak sam se pitala zbog čega ne urade ono što bi bilo najlogičnije, ono što bi svako u datom momentu uradio. A onda, kao iz topa dobijala odgovor! Ne. Ono što bi bilo najjednostavnije, u stvari je pogrešno. Možda su njihove putanje već unapred bile iscrtane? Možda bi svaki odgovor bio pogrešan? Možda... jer, ipak... ovo nije obična novogodišnja noć...
Šta biste vi uradili da se nađete u situaciji da vas svaki izbor vodi u pravcu još jedne greške? Ili da između dva zla morate da izaberete manje (pritom ne znate šta je manje zlo!)
... a vreme stoji i morate da donesete odluku...

Iskreno, sad mi je drago što ova knjiga nije čekala!
Kombinacija akcije, trilera i fantastike (ima i poneka scena sexa, da vas upozorim, čisto da se ne zaprepastite!), smeštena na poznate Beogradske lokacije, upečatljivi dijalozi, često komični i u šmekerskom fazonu, lagano pripovedanje koje je dovoljno razumljivo i bez nakićenih rečenica, sve je to doprinelo da kompletan utisak o pročitanom bude veoma pozitivan.
I verujem da ću joj se još koji put vraćati... ko zna? Možda baš u nekoj novogodišnjoj noći

Ah da! Onaj ludak sa sekirom!
Tu je! Obratite pažnju na njega!

JEZOMOR - PORTRET TROPRSTOG SLIKARA - Miloš Petković i Mladen Stanisavljević

Konačno je došlo vreme da ona zvečarka, škorpija, rogato iz mene progovori.
Rekla sam vam da nisam od onih koji će pisati o tome kako su sve knjige sjajne, bajne i fenomenalne, pritom zatvarajući oči pred onim što je već na prvim stranicama očigledno. Ne umem da čitam "žmurećki", nažalost. Izvinjavam se. Zaista ne umem.
Iznad svega, želim da budem objektivna, ma koliko to smetalo nekome! Kada je reč o stranim piscima, skoro niko ili retko ko, komentariše ukoliko je utisak o knjizi negativan... uglavnom su to komentari tipa: Meni se ipak dopalo! Pročitaj nastavak, postaće bolje! Ili Ukusi se razlikuju...
Međutim, ukoliko se radi o domaćim autorima, onda stvari stoje malo drugačije! Tačnije, ukoliko se usudiš da misliš drugačije, spremi se za drvlje i kamenje raznoraznih prijatelja, poznanika ili prosto, obožavalaca! Jer, hajde, jednoglasno, da kažemo da je super, da je vrhunska knjiga u pitanju (pa sve i da ne mislimo tako!), eto, ako ništa drugo, onda bar zbog podrške...
U redu. Slažem se. Domaću književnu scenu svakako treba podržati. Ali, kako očekivati napredak ako ta podrška znači da nam se dopada nešto što osim dobre ideje/teme nema više ništa?
Onda se to ništa razvija i raste i dobijamo nešto što postaje katastrofalno (dobro, možda je ovo prejaka reč, ali proporcionalno srazmerna količini gluposti koju možete pronaći u pojedinim knjigama).
Zašto sam sve ovo napisala?
Zato što bih zaista volela da ti isti pisci koji pišu sve to što mi progutamo, pa pokušavamo da svarimo, obrate pažnju malo i na one ne tako lepe komentare (ne želim da zvučim maliciozno i svako ko je bar malo iskren, shvatiće!), da rade na svom nadograđivanju, da se poboljšavaju stilski i narativno... A ne da očekuju, samo i jedino, tapšanje po ramenu i hvalospeve. Doći će i do toga, ne brinite! Ali samo ako postanete svesni da "negde škripi i mora da se menja"

Dakle, o čemu se radi?
Pošto sam veliki ljubitelj horora, jako sam se obradovala kada sam nabavila knjigu Jezomor, Miloša Petkovića i Mladena Stanisavljevića. Moram priznati, korice su mi privukle pažnju! Sjajno! Jezivo! Fenomenalno oslikavanje onoga što bi u knjizi trebalo da me sačeka. I nema veze što sa svojih 130 i kusur stanica knjiga izgleda anoreksično. Baš takva, mogla bi da bude odlična, prava mala poslastica!
A onda uvod koji nagoveštava stravu, rađanje onoga čiji portret stoji na koricama...
Doooobro. Idemo dalje!
Priča počinje da se razvija. Priča Isidora Ševarike, slikara, koji za život zarađuje prodajući svoje radove na ulici.
Sve do momenta kada dobija ponudu koju neće moći da odbije, a zbog koje će biti primoran da pobegne iz Niša.
Odlazi u Zaplanjsko mesto, Gadžin Han, u kuću babe i dede, vrativši se u sećanjima godinama unazad, kada je, još kao dete, u vodenici izgubio prste desne šake.
Njegov povratak pratiće serija strahotnih događaja, koji su tek nagoveštaji mnogo većeg zla.
Susrešće se Isidor sa starim prijateljima, suočiće se sa jezivom istinom, dobiće odgovore na pitanja koja ga godinama muče. Saznaće dovoljno da shvati da se sve u životu vraća i plaća...
I bila bi ovo sjajna horor priča, samo da ju je autor malo više razradio! Ili da je pustio da čitava ideja o Jezomoru "odleži" neko vreme, da se malo više pozabavio stilom pisanja...
Zapravo, jako su mi smetali pojedini opisi.
Ili pokušaji... kako god...

"Kosa, kao ukradeni delić noći, padala joj je preko bledih ramena. Na sebi je imala haljinu boje bolesnožutog meseca. Domali prst joj je krasio prsten boje zdravog meseca."

E! Ovde ja zatvorim knjigu, tresnem se njom par puta po tintari i dobijem jaku želju da ceo ovaj pasus (kao i mnogo drugih!), prisećajući se nastavnice na pismenom iz srpskog, precrtam i napišem: "Ne valja! Ponovo!"
Nije mi jasno kako ovakve rečenice koje su na nivou osnovnoškolskog sastava mogu da se nađu u jednoj iole ozbiljnoj knjizi?
Ovde ili je autor neozbiljan ili svi oni urednici i lektori, ili kakogod da se nazivaju "stručnjaci" kroz čije šake bi prvo trebalo da prođe nečije pisanije, imaju ozbiljan problem sa vidom...
Ehhh, da je moja Živka Srpkinja živa, tačno bi rekla
"Za svojih 30 godina koliko radim u školi, samo me još ovakve stvari iznenađuju! Ako je prosto proširena rečenica, onda možeš samo prosto da je proširiš, ali ako je složena, onda gledaj valjano da je složiš!''

Sami događaji se jako brzo smenjuju, pa tako vuku na dalje čitanje, ali deluje kao da je sve nedorečeno i prepuno rupa. Kao da je na momente nedostajalo inspiracije, pa su se autori odlučili da pojedina poglavlja završe na brzinu, u par rečenica.

A ovo je, zapravo, mogla da bude odlična priča!  Ima tu dovoljno materijala za woow efekat. Ima. Ali...
Pitam se šta bi od ove ideje, recimo, King napravio?
Ovako, utisak je osrednji i kada bih morala da ocenjujem, slaba trojka.
Ne zamerite...

NOĆ DEMONA Piter V. Bret

Čitanje Bretovih knjiga sam odlagala godinama... Da. Previše knjiga, premalo vremena... biće da je to!
U stvari, svaki put iskrsne nešto interesantnije, a onda se zablentavim, pa zaboravim...
Na kraju, eto. Dođe na red i Noć demona.

Dakle. Khm!
Prvi utisak koji sam stekla je da, iako je Bret pokušao da stvori neki NOVI svet, sve previše liči na naš postojeći. Neki postapokaliptični period, vreme u kome su napredak nauke i tehnologije doveli do uništenja svega onoga sto danas poznajemo. Znači, nije novo, samo ovo naše staro, upropašćeno i propalo (kao da smo se vratili bar 500 god u rikverc!), pa ispada da su u ovakvom jadu i čemeru čak i naočare luksuz!
Drugo.
Opisi pojedinih običaja (naročito krazijskih!) veoma podsećaju na običaje istočnjačkih naroda, a nazivi mesta i gradova "vuku" na Tolkinove...
Dobro. Možda je meni mašta odlutala na drugu stranu...
I eto. U takvom svetu, ljudi žive u neprekidnom strahu od noćnih demona. Protiv utrobnika se niko ne bori, a jedina zaštita, mada često nepouzdana, je iscrtavanje magijskih znakova  koji će odbiti ove napasti.
Zarobljeni u kavezu simbola koji ih štite, ušuškani i nesposobni (prečesto i nezainteresovani!) da se oslobode, jedina veza sa ostatkom sveta su im glasnici koji putujući od mesta do mesta donose pisma i robu, rizikujći svoje živote na drumovima.

Saznanje da mu je otac kukavica nateraće Arlena da promeni svoju sudbinu. Postaće glasnik. Svoje veštine usavršavaće godinama polako postajući svestan da postoji način da se demonskoj pošasti stane na put.

Liša je devojčica. Njena sudbina je da postane nečija supruga i da rađa decu. Žene imaju samo jedan zadatak i to je sve što se od njih očekuje!
Ovde ću se osvrnuti na stereotip kojim se Bret poslužio da zakomplikuje Lišin život. "Ženska deca se ne slažu sa majkama." (OK. Zamislite sad moju facu tokom čitanja... ) Pri tom, majka (Ilona) je ovde opisana kao raskalašno i zlo stvorenje koje ćete sa zadovoljstvom želeti da udavite!
Ilonin konstantni pritisak i jedna bezazlena laž učvrstiće Lišu u nameri da postane travarka.
Naravno da će postati najbolja u tome! Zašto uopšte sumnjate?!

Rodžer je posle napada demona ostao bez roditelja. Brigu o njemu preuzeće žongler koji se tada, kao gost, zatekao u njihovoj kući.
Ovaj dečak će, uprkos svom hendikepu, ispeći zabavljački zanat, a umeće sviranja na violini će mu mnogo puta spasiti život.

I kako to obično biva, ovo troje će isprepletati svoje živote, upotrebljavajući svoje veštine kako bi spašavali ljude od demona, bolesti i ko zna čega još... Narodu su potrebni heroji, pa će heroje i dobiti!

Takođe, kroz knjigu ćete se upoznati sa mnoštvom likova, a meni je najupečatljivija bila stara travarka Bruna koja me svojim opaskama i te kako nasmejala. Namćorasto, krezubo stvorenje uvek spremno da pomogne i da mudar savet.
A tek deca koliko su poslušna! Čudo jedno! Lepo ona stara izreka kaže ''Ne postoji lepa baba i poslušno dete''
... ovde sigurno lepu babu nećete naći, mada, s obzirom na to kad je, prema mišljenu ljudi u ovoj priči, vreme za rađanje, baba se postaje već sa nešto više od 30. Uzimajući u obzir i to da nikad ne znaš kad će da te strefi neki demon... živi brzo!

Moram da priznam, koliko god da su mi se pojedini delovi činili poznati, ma koliko očekivala da će iskočiti neko čupav i bradat i šizofreno vrisnuti "Pokajte se, o vi grešni!"
 opšti utisak je da je Noć demona dobra knjiga.
Ne mogu da kažem da sam je, baš, progutala, ali sam uživala u Arlenovim avanturama, ponekad čitavu akciju zamišljajući kao igre Prince of Persia ili Assassin's Creed.
Ipak, ono čega je meni bilo previše su, svakako, demoni. Šumski, kameni, plameni, peščani... ajoooj! Kad počnu da iskaču, ko gremnlini, božemesačuvaj!  Nakače se i nikako da ih se otreseš! A onda kreće borba! Na 3 stranice!

Ah da... još nešto!
Savet: Brete, daj 'oladi malo sa ženama i onim što misliš da je 'samo i jedino' u njihovim glavama! Ispada da im je poprilično dosadno u životu, pa ni na šta drugo ne misle, osim na...
Kod muškaraca si to dobro zakamuflirao (da ne kažem opravdao) pićem i teškim radom... aj' neka ti bude...
Za dlaku si se izvukao dodelivši ženama pokoju važnu ulogu!
... ili pojma nemaš u kojoj meri tvoje knjige čitaju žene.

Sve u svemu, ja ću svoje druženje sa Arlenom, Lišom i Rodžerom nastaviti jer me, eto, sad kopka šta je dalje bilo... nadam se, ako je moguće, sa što manje pomovog čaja...

TRI MRAČNE KRUNE Kendare Blejk

Na šta sam ja utrošila 10 dana, tačno mi dođe da se obesim!
Deset dana za knjigu od 300 i kusur stranica?!
Verujte, moglo je i duže da potraje!
Zašto?
Zato što me je sa svakom novom stranom knjiga sve više ubijala u pojam! Eto zato!
Pa zašto sam je onda uopšte čitala?
Reći ću vam.
Pre par godina, naletim na jedan vrlo interesantan naslov, Ana u haljini od krvi.
Ovo bi moglo da bude dobro!, pomislim i krenem sa čitanjem...
Jeste da je knjiga na hrvatskom, ali mi to, kao nekome ko je rođen u ONOJ državi gde se učio srpskohrvatski, nimalo nije zasmetalo.
Štaviše, vrlo lako sam je pročitala i jako mi se dopala.
E a kakve veze ima sad ta Ana sa ovom knjigom o kojoj ću vam pričati?
Pa, obe knjige je napisala Kendare Blejk. Eto.
Videvši da su kod nas izdali Kendarinu knjigu
Tri mračne krune, bez razmišljanja sam je nabavila! Jedva sam čekala da započnem sa čitanjem uverena da će me i ova, baš kao i prethodna, oduševiti...

Međutim!
Već na samom početku imala sam utisak kao da ovu knjigu nije napisala Blejkova...
Stil sličan, ali rečenice toliko uprošćene i suve, čini mi se više punoće i kvaliteta ima u fiskalnom izveštaju nego ovde...
Rekoh, hajde, dobro, možda je tako samo dok se malo ne priviknem...
More! Na šta da se priviknem, sunce ti?!
Više sam vremena provela pokušavajući da sama, od dve - tri pročitane rečenice napravim jednu smislenu! Oblikovanu.
Da vam ne pričam o tome koliko sam puta besno zatvorila knjigu psujući i previdioca i lektora, pa i samu Kendare!
Sve izgleda ovako
Par reči, tačka. Ponovo par reči, pa opet tačka. Onda pokušaj da se napiše više od par reči, pa opet (pogađate!) tačka...
A u glavi odjekuje bzzzz, bzz,bzzzzz, tup!
Ko da čitam Morzeovu azbuku!
...
Pravim pauzu. Ne vredi.
Nastavim li sa ovim mučenjem, počeću da ujedam!
Daj, smiri se! Ipak, ovo je knjiga pisana za tinejdžere, a znaš kakvi su klinci danas...
Nemaju oni vremena da čitaju predugačke rečenice. Nemaju vremena za previše teksta.
Pa pogledaj samo kakve poruke šalju!
Mnooogo je teško napisati NEMA VEZE, pa se to skraćuje na NMVZ, NE MOGU postaje NMG, a 2018. je 2K18.
Ovo poslednje mi nikako ne ide u glavu! Lakše je napisati K nego nula (0)?! Svašta!
No, odoh u digresiju...
Bolje da se vratim knjizi.
Dakle, ako je ovo tinejdžerska knjiga (mislim, ako je namenjena samo i isključivo njima), onda je autorka, očigledno, pucala na pogrešnu stranu. I po kojim se to kriterijumima nešto svrstava u tinejdž roman? Po tome što protagonisti imaju 14, 15, 16... god?  Ma važi!
Knjiga je namenjena svima. Znači, piši je za sebe, piši je za sve ili je nemoj pisati uopšte!
...
Da se osvrnem malo na samu radnju knjige.
Imala je Kendare dobru ideju. Ne spektakularnu, ali dobru...
Priču je smestila u svet u kome žene vode glavnu reč. Muškarci nemaju većeg značaja, osim da izvršavaju zadato, prave decu i ćute. Ok, ne baš da ćute, ali su u odnosu na žene, oni, paaa, recimo... samo pratioci.
U tom svetu, gde vlada svojevrsni matrijarhat, Boginja blagosilja Kraljicu darujući joj trojke.
Po rođenju, sve tri devojčice imaju pravo na krunu, a svaka od njih tri rađa se sa posebnim darom... magičnim, naravno. (A kako drugačije?!)
Ketrin ima dar trovača i kako bi postala najbolja u baratanju ovom veštinom o njoj će brinuti mentorke iz porodice Eron. Inače, upravo ova porodica ima najviše interesa da svoju štićenicu postavi na tron.
Druga devojčica, Arsino, ima dar upravljanja prirodom. Moć kojom je u stanju da natera žbun da procveta ili čak da čitava polja daju plodove. Takođe, njena magija joj omogućava da se poveže i sa životinjama.
Mirabelu, treću sestru svi smatraju za najjaču jer poseduje dar upravljanja elementima (voda, vazduh...) i svi su sigurni da je upravo ona predodređena da postane sledeća kraljica.
Razdvojene još u ranom detinjstvu, sestre žive u različitim porodicama koje ih obučavaju za obred demonstracije u kome će one ukrstiti svoje moći pokušavajući da ubiju jedna drugu.
Jer, samo jedna može biti Kraljica!
... pade mi na pamet film Gorštak i ono čuveno
"There Can Be Only One!"
Kristofer Lamber... mmmmm...
Hajde, breee, saberi se (šamar!) i privodi ovo tvoje pisanje kraju!!!
E sad tu (kako uvek biva) mora da postoji neka zavrzlama! I momci!
Pa da! Kakva bi to priča bila bez lepuškastih i snažnih da slamaju devojačka srca?!
Nikakva. Razume se...
I tako... Dobijamo red ne baš zanimljivih dešavanja u kojima su dijalozi prilično trapavo osmišljeni, pa red ljubavi, onda poneku scenu u  kojoj obavezno neko mora biti ubijen, pa ponovo red ljubavi, dijaloga, spletkarenja (uobičajeno). Sve u krug.
Zanimljivo? Meni ne...
Već viđeno? Milion puta!
Neću se više zadržavati pišući o ovoj knjizi (i ovako već udavih!), jer ne želim da otkrivam detalje... Detalje? Moš' misliti!
Zapravo, jedino što je mene vuklo da knjigu pročitam do kraja jeste pitanje "Hoće li se ove tri poubijati ili će smisliti neki način da jedna drugu sačuvaju?!"
Ipak su sestre, pa jel tako?!
Ako vas zanima kako će se Tri mračne krune završiti, odmah da vam kažem, NEĆE!
Mislim, neće JOŠ jer se Kendare potrudila da napiše nastavak... Ja tu glavobolju sebi neću priuštiti.

Aj, pa sa srećom!

VRBE Aldžernon Blekvud

Kada sam dobila preporuku za ovu knjigu, pomislila sam: "DA! TO JE TA!!!"
A onda se, u knižari, dugo lomila između "Hladna ruka u mojoj" i ove, ali je preporuka prevagnula.
Uzeh Vrbe.
I tako...
Oduševljena, dođoh kući...
Predivna knjiga, korice, štampa... pa još i horor!
Pa kud ćeš lepše!
E sad ću da uživam!
Morgen malo!
Od cele knjige, dobar samo izgled...
...
U ovom momentu očekujem da Blekvudovi fanovi krenu na mene vilama i močugama.
Da mi ispraše tur.
Šta da radim...
 Ako je tako, onda bar da završim ovo moje pisanje i da bežim
Ali, dobro, ljudi... pa nisam baš totalno razočarana.
Polako!
Od 3 priče, koliko ih ima u knjizi, najviše mi se dopala poslednja,
"Silazak u Egipat"
Iskreno, očekivala sam priču o strašnim i jezivim mumijama, kletvama i kojekakvim misterijama.
Ne.
Ovo je drugačija vrsta strave. Ona iskonska, koja vam se uvuče u kosti i tera vas da, na sve ono sto ste čuli o drevnom Egiptu, gledate na sasvim drugačiji način.
Iako sama priča deluje pomalo dosadno i ušuška vas pripovedanje koje je puno opisa i veoma, veoma dugih rečenica, u jednom trenutku ćete zastati i zapitati se kada je došao taj osećaj. Neprijatan. Naprosto neprijatan i uznemirujuć.
I on će vas držati još dugo nakon čitanja.
...
Središnja priča, po kojoj se zove knjiga, je
"Vrbe"
Ovde ćete, kao prvo, dobiti prelepe opise Dunava i njegovih obala. Ljudi, ja  stvarno moram da se našalim na račun ovoga! Svaka Blekvudova rečenica duga je otprilike koliko i Dunav...
Dvojica prijatelja, ploveći kanuom, naći će se nasukana na ostrvu usred reke. Neobjašnjive i natprirodne događaje koji će uslediti, ćete samo moći da naslutite kroz opise zlokobnih vrba.
...
"Vendigo" je prva priča u knjizi i ona mi se, zapravo, najmanje dopala.
Naime, nju sam odmah uporedila sa Džejmsovim delom "Okretaj zavrtnja".
Da li je u pitanju ludilo, trenutni strah od nepoznatog ili nešto natprirodno, to je na vama da procenite. Ono što se tih noći kada je grupa lovaca na losove prenoćila u kanadskim šumama, dešavalo, ostaje, na neki način, neobjašnjivo.
Dakle, ne mogu da kažem da je ova knjiga loša.
To nikako!
A ako je drugi svrstavaju u sam vrh književnosti, kada je o pričama strave reč, ko sam ja da tvrdim drugačije?!
Zasigurno, ovo jeste prava književnost.
Opisi jesu, za moj ukus, preopširni, ali su fenomenalni i upravo oni imaju ključnu ulogu u percipiranju sve tri priče.
A zar nije uvek tako?!
Ali samo pod od uslovom da se dovoljno prepustite, isključite sve spoljašnje uticaje i budete uporni.
Ova knjiga nije jedna od onih laganih koje možete da čitate uz grickalice i muziku. Nikako.
Što se mene tiče, ja sam navikla na malo drugačije sadržaje, brze i sa dosta dijaloga. Nemam vremena ni živaca da iščekujem da se nešto (NIŠTA) desi, da čitajuci dobijam samo nagoveštaje, pa da naslućujem šta je to užasno i strašno što je pisac hteo da nam dočara...
Zato je efekat oduševljenja, valjda, izostao.
Do mene je.
U stari... oduševljena sam. Vizuelno. Knjiga izgleda fantastično na polici.
Ajd' zdravo!

PRAZNIK ZVERI- ŽETEOCI Zoran Petrović

Moram da priznam, nisam neko koga je previše zanimala domaća književnost...
Ovde ne računam Andrića, Selimovića, Kiša i sve one koje sam čitala davno... što iz želje, što "pod moranje"
Savremeni pisci me nisu interesovali. Nikako! Zazirala sam od njih kao pijanac od alko-testa.
I trajalo je to...
Možda bih i dan danas mislila isto da nisam, na nagovor prijateljice, obećala da ću pokušati da pričitam bar jednu od knjiga koje mi je preporučila. A bila je toliko uporna u nameri da me ubedi, da sam se zabrinula da bi mogla oko kašičicom da mi izvadi u nekom momentu! Ozbiljno!
Ehhh... a lako je obećati! Šta sam ja sve u stanju da obećam, samo da bi me ostavili na miru, evo, lepo, samoj sebi se čudim!
A ona... svako malo pita, jesi li?...
I džabe svi izgovori, pravdanja i izbegavanja.

... nabavi knjigu jer živu glavu nećeš izvući!

Prvo što mi je zapalo za oko kod "Praznika zveri" su fantastično dizajnirane korice.
Wooow! Svaka čast, idemo dalje...
Pošto sam odavno naučila da lepe korice ne moraju da znače dobru knjigu (znate i sami da je tako! Mnoge knjige i nemaju ništa drugo osim finog "odela"), nisam imala prevelika očekivanja.
Opet stiže pitanje:
- Jesi liiiii?
- Jesam.
- I? Kako ti se čini?
- Mislim, kupila sam je, još nisam počela sa čitanjem...
- ?!?!?!
Tuuuu... tuu...
Prekinula mi vezu, ludača!

Ma ideš ti u... znaš! Pa majku mu, što si toliko zapela, k'o da gori kuća!
I tu napravim mentalnu belešku
BUDEŠ LI JOŠ JEDNOM OBEĆALA DA ĆEŠ ČITATI NEŠTO ŠTO TE NE ZANIMA, OBESI SE!
... a sad, knjigu u šake!
Odmah da vam kažem
Kada se jednom dokopate ove knjige, jedino što vas može sprečiti da je ne pročitate odjednom, jeste nedostatak vremena.


Već sa prvim stranicama, knjiga me je ''vukla'' na dalje čitanje. Nešto što je na samom početku ličilo na triler, pretvorilo se u ludu jurnjavu za natprirodnm i fantastičnim.
Sećate li se onog mog nadimka, zvečarka?
E, upravo ta zmijurina je nestrpljivo čekala da iskoči, pronađe neku zamerku, zapalaca jezikom i još jednom opravda svoj stav
DA ME MANEŠ SA DOMAĆIM PISCIMA!
Međutim!
Zmija je dobila kompletan ringišpil, ostala je prilepljena za sedište i to, bukvalno, već negde na tridesetoj stranici! Do sredine knjige joj se već propisno vrtelo u glavi, pa je shvatila da za nju neće ovde biti posla i povukla se...

Dakle!
Morala bih čitavu knjigu da seciram deo po deo ako bih želela da vam dočaram sve što je Petrović uspeo da uradi svojim maštovitim pripovedanjem, odličnim opisima i veštim igranjem sa likovima.
Događaji se smenjuju vrtoglavom brzinom i kroz glavu mi se često provlačilo samo jedno pitanje "Ma daaaj, jel' realno ovo?!"
Da mi nije malo ove zdrave pameti (zapravo jedini tačan podatak u prvom delu rečenice je reč 'malo'), zaista bih pomislila da je nešto od ovoga stvarno moguće!
I pazite! Ni jedna osoba koju ćete sresti u ovoj knjizi nije onakva kakvom vam se čini!
Taman kad pomislim da sam nekog od njih dobro upoznala, Zoran me tresne po nosu, uz obavezno "Grešiš! Čitaj dalje!"
Već sam se zapitala poznajem li i sebe dovoljno dobro...
... a da vam ne govorim o likovima koji su Petrovićeva originalna kreacija! Mrtvozbornik, Vile Bestidnice, Stoletnica, Tajnožder... e, tek tu mi je vilica pala!!!

Priča smeštena u današnjicu, na poznate ulice Beograda, brzo će vas sa Zvezdare prebaciti u prošlost, na Avalu, a odatle odvući čak u niške logore za vreme Drugog svetskog rata. Već sledećeg momenta ponovo ćete se naći negde na Vilinim vodama ili prisustvovati nekom ritalu u šumama nadomak Beograda.

Forenzički psiholog Vjekoslav Konstantinović, radeći na slučaju Vampira sa Avale, sa svojim kumom, inspektorom Milovanom Vukotićem, dolazi do jezivog saznanja. Kako ni dve godine kasnije slučaj nije rešen, njih dvojica će, uz pomoć patologa Ilketa, otkriti da ubica svojim žrtama ubrizgava supstancu, reagens poznat kao T12, praveći im, pri tom, rupice na vratu koje podsećaju na ujed vampira.
Da li je u pitanju ista osoba kao pre dvadeset godina ili, možda, čak  cela grupa medicinski obučenih ''regruta'?
Da li se upšte radi o ljudima ili imaju posla sa natprirodnim bićima?
I ko je Vampir sa Avale?
Kako bi zaštitio svoju mladju ćerku o kojoj je, posle ženine smrti i samoubistva Milice, nastavio da brine (dok mu je svastika Barbara povremeno zdušno odmagala u tome!), doktor Konstantinović će morati da se uhvati u koštac sa silama koje nisu "od ovoga sveta".

Znači, zaključak je sledeći
Ako je išta moglo da me ubedi da su domaći pisci fantastike dobri, onda je to, definitivno ova knjiga!

... ali teško da će me iko više ubediti da odem na izlet na Avalu... ne zezam se! A vi shvatite kako 'oćete...

Ah, da!
Ona moja "fiju" je ponovo zvala!
- Aman! Jesi li je pročitalaaaaa, višeee?!
- Jesam. Obe. Odmah sam uzela i "Grehove alijanse!"
Mamemi, čulo se jedno tup!
... mislim da se onesvestila...
Ćao!

KULT Adam Nevil

Moj prvi susret sa hororima se desio, čini mi se, kada sam bila 5. razred
Stokerov "Drakula", izdanje Plava ptica (možda se neki od vas sećaju...)
Obletala sam oko police dobrih pola sata, možda i duže, izvučem knjigu, prevrnem par stranica (neka budala, kojoj je ova jadnica pala šaka, je skoro na svakoj slici ispisao Alice Cooper i neke simbole! Pojma nemam šta su, ali me plaše!). Vratim knjigu na mesto. Neka...
Neću ja ovo!
Uzeću Amfibiju! Sviđa mi se naslov, mora da je dobra!
Bibliotekarka koja je primetila moje zanimanje za Drakulu, pita
- Jesi li je čitala? Drakulu?
- Mislite na onu ižvrljanu?
- Odavno je takva, kaže i odlazi do police
- Neki ljudi ne umeju sa knjigama... ne čuvaju. Nažalost, ovo je jedini primerak koji imamo, ali ako želiš da je pročitaš, ne obraćaj pažnju na žvrljotine. Knjiga je divna i mogla bi da ti se dopadne, nastavlja pružajući mi je
- Nije strašna?, pitam ponovo zauzeta okretanjem stranica.
- Malo. Ali ne previše. Evo, probaj, pa ako ti se ne svidi, dođi i zameni je sutra.
... sutradan nisam došla da je zamenim...
Ni naredna dva dana. Pročitala sam je, a kada sam je vratila, pitala bibliotekarku da li postoji neka slična. Toliko mi se dopala.
Eto, tako je sve počelo...

Nevilov "Kult" je nešto što sam uzela da čitam na preporuku prijatelja. U stvari, preporuku sam dobila za "Stan br 16", ali sam se, pročitavši sinopsis, ipak više zainteresovala za ovu prvu.
I ne zbog toga što sam fan ovakvih priča o sektama, ili tajnim organizacijama, već iz puke radoznalosti. A kako izreka kaže:
"Radoznalost je ubila mačku!"
Ali ne i ovu mačku!!!
Verovatno sam ja svoj bonus od 9 života već iskoristila, pa sam nekim slučajem dobila na poklon još koji, tek, preživela sam i ovo "čačkaje mečke".
Iskrena da budem, zaista nisam očekivala ovakvu vožnju!
A počelo je prilično dosadno. Čak sam, u par navrata, ostavljala knjigu, pravila ogromne pauze (kad kažem ogromne, to znači da sam uspela da "sabijem" još tri knjige dok je ova bila čekanju) i već sam bila spremna da odustanem, ali kako sam u horoskopu bik, a tvdoglavost je jedna od mojih primarnih osobina, ta ista tvrdoglavost je i pobedila.
A kako sam krenula sa ovim pisanjem, još ćete pomisliti da vam preporučujem neku "životinjsku" knjigu... mačke, mečke, bikovi...
Ma jok! 
Nije ovo ta priča.
Ovo je priča o najužasnijim zločinima počinjenim protiv ljudskih bića. Zatočeništvo, oduzimanje svake slobode, manipulacija, kontrola, okrutnost, ubistvo.

U Americi se 1975. godine dogodio stravičan masakr. Organizacija koja je sebe nazivala Hram poslednjih dana je tim ritualnim masovnim ubistvom prestala da postoji.
Godinama su istraživani uzroci i razlozi ovog krvavog pira, a malobrojni koji su preživeli i dalje osećaju posledice, traumatizovani do te mere da ni danas, 30 godina kasnije, ne žele o tome da govore.
Da bi se izvukao iz finansijke krize, filmski reditelj, Kajl Frimen će prihvatiti ponudu Maksa Solomona, da snimi dokumentarni film o ovom kultu, na čijem čelu je bila ozloglašena sestra Ketrin. Na raspolaganju su mu sva sredstva, ali film mora biti snimljen za 11 dana. Šest lokacija u tri države za jedanaest dana. I ni dan duže!
On prihvata posao, ne sluteći da će, snimajući dokumentarac, u stvari, snimiti horor film. Horor u kome će glavni glumci biti njegov prijatelj i kamerman, Den i sam Kajl.

Kada Kajlu počinju da se događaju stvari koje su neobjašnjive, kada se iz lebdećih košmara budi i oseća prisustvo paranormalnog, kada se susreće sa prikazama i utvarama koje vrebaju iz mraka, jasno mu je da se upleo u nešto mnogo opasnije od onoga sa čime je prvobitno bio upoznat.
A sve jezivo što je doživeo, postaje još intenzivnije kada, u pokšaju da shvati šta mu se dešava, iznova i iznova premotava i gleda zabeležene snimke.

Stvarno vam moram priznati da sam, čitajući ovu knjigu, ponekad imala osećaj da me nešto bocka po leđima, pritiskajući mi pršljenove. Bukvalno sam se ježila. Od straha.
Mogla sam da zamislim svaku scenu, svaku avet, svaki zvuk, pa čak i da osetim miris pojedinih mesta.
Eto. Do te mere su opisi dobri.
Možda malo preopširni za moj ukus, ali uzimajući u obzir efekat koji proizvedu, zaista odlični.

Hajde, neka bude sad da sam malo preterala.
Nisam mogla da zamislim baš svaku scenu...
Nisam, jer šanse nema da bih onda uspela da zaspim...
Toliko od mene. Za ovu imate moju preporuku, a vi, ako ste voljni da je čitate, samo napred...
... i zavirite po neki put ispod kreveta... za svaki slučaj 

AKREPSKI ODRED Teri Pračet

Evo... lepo ću da izludim!
Mozgam ceo dan kojom bih knjigom mogla da počnem i sve nešto pojma nemam... dal ću horor il' fantastiku? Vagaj, dogovaraj se, misli, misli...
A jesam li vam rekla da ponekad pričam sama sa sobom? Ajd sad, nije to baš neka smislena konverzacija i uglavnom se završi svađom, bez pobednika, naravno, ali kad krenem, ne znam da stanem...
-Da li da počnem sa hororom ili fantastikom?
- A?!! Mene pitaš?
- Jok! Komšiju! Pa tebe pitam...
- Mmmm... paaaa, ne znam... možda da izabereš neku superfantastiku za početak?
- Jooojjj... ja bih radije neku strašnu...
- Pa što me onda pitaš, ako si već odlučila?! Ne razumem te, mamemi...
- Ti nikad ne razumeš...
- Ne, ozbiljno... znaš šta hoćeš, a gnjaviš me...
Da te ne poznajem tolike godine, sad bih...
- Šta!? Šta bi ti? Čučiš mi tu iza leđa po ceo dan i iskačeš kada te čovek ništa ne pita! A kada ti se obratim, onda, paaa nee znaaam...
- 'Ej, idi piši nešto... dosadna si...
- Idem...

Znam! Pisaću o Pračetu!
- Ali on ne piše hororeeee!, javlja se opet ona JA
-Ne piše, znam. U pravu si. Ali za početak, neka bude jedna njegova...

Moram priznati, ovaj "Akrepski odred" sam baš razvlačila... kao gladnu godinu. Nikako da završim.
Nee.
Nije zbog toga što je knjiga dosadna i nezanimljiva, nego...
... ma, nemam opravdanje. Jednostavno, ne čita mi se
'Ajde, sad da ne bude da ću i ovaj post da razvlačim, bolje da pređem na stvar
Zapravo, ovu knjigu bih mogla da svrstam među omiljene
Uostalom, kao i sve Pračetove

Šta se dešava kada žensko reši da pristupi vojsci? Pri tom, ne sme da bude žensko, jer je, po svim propisima, ženama vojska zabranjena.
U stvari... u Borograviji je ženama mnogo toga zabranjeno
Takva su pravila.
... ali, zašto bi se Poli pridržavala pravila?
Pa ume ona!
I da hoda kao muškarac, i da, da prostite, prdi i podriguje kao muškarac... ma sve ume! Dovoljno je samo da ugura par vunenih čarapa u pantalone, ponekad pljune, ponekad opsuje i voilà! Poli postaje Pol Prdikus Perks (... a Erik postaje Bananamen... znam...).
Jedino što Poli ne ume da radi kao muškarac, jeste da RAZMIŠLJA kao pripadnik ove populacije "ponosnih nosilaca brkova"
Mada... u vojsci joj brkovi i ne trebaju... jer, brijanje svaki dan! A ona je postala ekspert u guljenju lica na "plejbek"

Ali, zašto je njoj, uopšte, i palo na pamet da se prijavi u vojsku?
Pa... prvo, Borogravija je u ratu. Mada, to i nije neki razlog, jer ova zemlja, čiji se stanovnici uglavnom karakterišu kao poprilično udareni (koliko iščašen moraš da budeš da bi verovao u boga koji na svom spisku grehova, koji se svakodnevno proširuje!, ima čokoladu, plavu boju i mačke...ili u Vojvotkinju, za koju niko više ni ne zna da li je živa), je uvek u nekom ratu.
Naime, pravi razlog je to što Poli želi da sazna šta se desilo njenom bratu koji je, pridruživši se Brzoulaznom puku, nestao.
I tako ona postaje deo jedinice, odreda, koji ni po čemu ne liči na ono što se od jedne vojne grupe očekuje.
Ako u toj grupi postoji i jedan Igor, jedan vampir i jedan trol... jasno je!
A postoji među njima i jedna Tajna! Toliko tajna da je postala javna.
I pitanje: VALJDA pobeđujemo, pa je l' da?
....Ma, ko te pita!? Poljubi Vojvotkinju, evo ti šiling i sad si ti, zvanično, vojnik! Samo, vodi računa da ti čakšire ne stoje hronično u stavu voljno
I nema veze što nisi prošao obuku i pojma nemaš da rukuješ oružjem
Samo gledaj da završiš slavno!
I potrudi se da pojedeš janiju (provereno najukusnija sa pacovskim mesom, bar kako tvrdi kaplar Trodelni ) pre nego što ona pojede tebe...

Kao i u svim ostalim Pračetovim delima, i ovde je veza sa stvarnim svetom jako vidljiva.
I ništa od svega što se u Disksvetu dešava nije tek tako izmišljeno. Naravno, humor je prisutan i obavezan, ali koliko god gledali na njegove knjige kao na šalu i komiku, s vremena na vreme provuče se i onaj neprijatan osećaj i rečenica "Nije smešno!"

Akrepski odred je jedan od poslednjih romana u serijalu o Disksvetu, pa ako ste rešili da baš od njega počnete svoje putovanje, može vam se dogoditi da određene delove ili likove ne uspete da "pohvatate" Ali, nemojte da vas to mnogo zabrinjava! Ovde je veza sa Disksvetom jako mala, pa slobodno možete čitavu priču smestiti bilo gde...

Iače, ljubitelji Pračeta imaju običaj da "trube'' o tome kako je njegove knjige najboje čitati od prve, Boja magije (o ovoj knjizi cu vam pričati neki drugi put, obećavam). NIKAKO! Da sam prvo Boju magije čitala, tesko da bih više išta Pračeovo i pročitala! Verujte. Bolje počnite od knjige "Sestre po metli".
Ako uspete da je pronađete... hehe
Znaaaam da su rasprodate i jako ih je teško naći, ali ukoliko ste član biblioteke ili ste dovoljno ludi da za primerak na nekom od sajtova koji se bavi prprodajom knjiga date ogromnu svotu novca (ne budite ludi, Laguna je obećala reizdanje, bolje sačekajte!), onda je ova priča o tri otkačene veštice idealna da se zaljubite u Terija Pračeta.
Pozdrav

Zašto baš horori i fantastika

Hmmm... Koliko puta sam samo čula ovo pitanje!

- Hajde, razumem fantastika, ali horori!? Maa daaj! Šta tu ima toliko interesantno? Kako možes da čitas o krvi i ubijanju?

Gledam... Razmišljam... brojim do 10 (u najboljem slučaju, mada nekad ni brojanje do 100 ne pomaže) 

Objašnjavati ljudima koji su u svom životu pročitali samo lektiru (a verovatno i nju pod teškim pretnjama) je uglavnom beskorisno. Čisto gubljenje vremena.. Zato se i ne trudim. 

Medjutim, ukoliko znam da je moj sagovornik neko ko inače čita, onda pokušam da obrazložim. 

Prosto je. Neko čita samo drame, neko voli trilere i krimi romane, a neko knjige sa ljubavnom temetikom. Nema tu puno filozofije. 

I ne radi se o tome da VOLIM da čitam o krvi ili o ubijanju (Pa nisam frik , aman!)

Horori su mnogo više od pukih priča o uvrnutim ili nepostojećim likovima koji svojim žrtvama ispijaju krv ili ih progone i maltretiraju na bilo koji način. 

Dobro, ima i toga. Ali, iskreno govoreći, najmanje volim takve psiho horore u kojima ima kasapljenja i mučenja. 

A, priznaćete, takvih opisa ima... i to baš u Patersonovim ili Karizijevim romanima. Oni se ne svrstavaju u horore, vec u trilere, mada su često te granice doooobrano ispomerane...

Ljudi moji, pa meni je to jezivije od bilo koje knjige strave koju sam ikad pročitala!!!

Zato mi je, nekako, lakše da čitam o vampirima, vukodlacima, duhovima i kojekakvim karakondžulama, nego da razmisljam da li će ludak sa sekirom da mi bane u zgradu i razvali vrata stana. 

I tu sad opet dolazimo do pitanja: 

Što uopšte čitas to ako se toliko plašiš?

Da. Plašim se. Plašim se svega sto bi stvarno moglo da postoji!

Zbog toga se uglavnom opredeljujem za knjige u kojima su likovi i dogadjaji izmaštani i nepostojeći (valjda?!).
 Dakle, volim horore koji se prepliću sa fantastikom. Volim da me priča uvuče u svet van ovog našeg realnog. Volim da budem deo istraživanja, ekspedicije, lova... deo nečeg nepoznatog, nestvarnog i uzbudljivog do te mere da se sa svakom novom stranicom zapitam "Šta će sad da bude?!"
- Ooo, pa ti bi to malo da budeš ghostbuster?!!
- Jok! Ja bih malo da budem Van Helsing!
... ali sam češće van sebe...

Što se tiče fantastike, tu stvari stoje malo drugačije. 

Ljudima je lakše objasniti. Mnogi je vole i rado čitaju. Onima, kojima ni ova moja zaljubljenost u fantastiku nije najjasnija, obično pomenem "Gospodara prstenova" i tu sledi odgovor:
- Auuu! Mnogo dobar film!
- Aha. Film. Ne možeš ni da zamisliš koliko je tek knjiga dobra!

A fantastiku sam zavolela još kao klinka... kroz bajke. Hajde, nađite mi bar jednu bajku u kojoj nema vila, čarobnjaka, veštica, zmajeva ili nečeg natprirodnog.
Tako je! Ne postoji.
A ja ne poznajem ni jednu osobu koja ne voli bajke.
Znači, voliš bajke-voliš fantastiku. Tačka.
E sad, to što neki misle da smo, mi koji volimo to da čitamo, u neku ruku, neozbilji i detinjasti, a da oni koji čitaju samo "tešku" literaturu spadaju u vrlo
ozbiljne i jedine prave ljubitelje pisane reči, o tome ne bih (mislim, ne bih sad... ali ću se, svakako, setiti da o tome pišem u nekom narednom postu).
Mogla bih sada u nedogled da vam pričam o tome šta me privlači ovom žanru. Mogla bih, ali neću.
Umesto toga, pisaću vam o hororima i fantastici, prenoseći vam svoje utiske o pročitanom.
A vi procenite sami. Možda ćete preporuku za neku zanimljivu knjigu pronaći baš ovde.    

I tako... Nagovoriše me...

Od malena sam knjiški moljac. Dobro, vi sad, verovatno, zamišljate neku pegavu čupavicu sa naočarima
koja, sa knjigom u ruci, zaneseno prelazi ulicu dok joj vozač automobila trubi da se skloni, jer će je pregaziti.
(tekst vozača, nimalo lep, koji prati ovu scenu, neću ni da pominjem)
E, pa... grešite! Ako ćemo iskreno, tek sada, ovako odrasla, često umem da budem čupava, a naočare sam počela da nosim pre par godina, tako da, jedino što imam zajedničko sa onom gore su pegice... i ljubav prema knjigama.

Elem, da se vratim na ono što sam zapravo htela da kažem.
Dakle, odrasla sam među knigama...
I? Šta je sad?! Evo,opet vas vidim kako se zamagljenog pogleda osmehujete i zamišlate me kao Moglija iz "Knjige o džungli" ili kao Tarzana...
Daaaajte! Malo koncentracije molim!
Znači, odrasla sam među LJUDIMA, a ti ljudi (u daljem tekstu moji roditelji) su voleli knjige. I lepa je to podela bila,
tata ih je nabavljao, a mama čitala...
Obožavala sam da je slušam dok mi čita bajke! Dok nisam naučila i sama da čitam... a onda je krenula prava čarolija! Iz biblioteke sam dovlačila sve što je,
po proceni bibliotekarke, bilo za moj uzrast. A onda, sva važna, čitala mlađem bratu (slobodno možete da ga zamislite kako hoćete, njemu se čitanje nije "primlo"... veći je talenat razvio za crtanje i muziku)

Već tada sam shvatila da su mi magična bića, vilenjaci, čarobnjaci i zmajevi najzamimljiviji i to se do dana današnjeg nije promenilo. Osim što sam, tokom godina, na ovaj spisak dodala
vampire, vukodlake i ostale nakarade, fantastika je i dalje ostala moj omiljeni žanr. I horori, ofkors!
A ja baš o tome i želim da pišem. O omiljenom!
I dugo sam razmišljala da li je ovo, uopšte, dobra ideja... Blogova o knjigama koliko ti duša hoće! Piskara se na sve strane... neki to, moram priznati, izuzetno dobro i uspešno rade, a ima i onih koji pišu, pa se raspišu, pa na kraju ni sami ne znaju sta su napisali... (evo, ovako kao ja, npr)

I tako... od roditelja nasledih knjige, negde usput, pokupih i malo talenta za pisanje, a ako ćemo karakter da gledamo, tvrdoglava sam i vrlo iskrena (dobih jednom prilikom i kompliment da sam zvečarka!), pa reših da se oprobam i u ovome... Naravno, meni ovako savršenoj ili fali neka daska u glavi ili
ne znam u šta se upuštam! Onda proradi ono hoću-neću (k'o da sam vaga u horoskopu, božemesačuvaj!), pa onda dođe i onaj "glasić" i prodere mi se na uvo
"Ti to neeeee moooožeeeš", pa se tu, odnekud stvori i lenština (kako je samo nije mrzelo da dolazi?!) i krene sa "A kaaad misliš ti sve tooo, bolje odmaaraj"
I na kraju... pufff!!! Predomislim se. Neću, ne mogu...

Uostalom, ko bi, uopšte, čitao ono što ja napišem?!
Odgovor na ovo pitanje sam dobila vrlo neočekivano. Posle nekoliko prikaza knjiga, koje sam objavila u jednoj Fb grupi, puno ljudi me je pitalo da li se bavim pisanjem. Rekoše, dopada im se kako pišem, zanimljivo je i zabavno. Super to radim i rado bi čitali moja škrabanja.
I tu ja pomislim da bih, možda, mogla da probam... Da pišem. Pa nek ide život!

Sledeća stvar koja me je valjano namučila je kako nazvati blog. E tu sam se propisno iznalupavala!
Mislim se, hajde, pisaću o knjigama, pa je, valjda, logično da nađem nešto vezano za njih...
Smislim, napišem... c! Ne valja!
Ajmo dalje... smislim, napišem... umrem od smeha... Pa majkumu, neće mi sada jedno ime praviti toliki problem?! Ma hoće! Hajde! Razmišljaaajjj!!!
Lupi nešto glupavo, pa idi da spavaš! Ne, bolje ODMAH idi da spavaš!
A kako je, u većini slučajeva, jutro pametnije od večeri (kažem, u većini, ali ne i u mom), odem, a to "pametnije" je kumovalo imenom... FANTASTIČITAONICA!
Rekoh vam već... jutro u mom slučaju nije pametnije! U stvari, nije pametno uopšte! Naročito kada se probudi, pa onako sanjivo bez ogromne šolje kafe, ne može oči da otvori...

I tako... nagovoriše me, pisaću, ime za blog nađoh, a šta ću dalje... smišljaću usput...

Ako se prevarite, pa poželite da zavirite ovde, molim, samo bez kucanja! A i zvono sam nedavno isključila, traumira mi psa, ne može, jadan, po ceo dan da spava... btw, nije pas čuvar, potpuno je beskoristan, pa vrata držim odškrinuta...

Dobrodošli