JEZOMOR - PORTRET TROPRSTOG SLIKARA - Miloš Petković i Mladen Stanisavljević

Konačno je došlo vreme da ona zvečarka, škorpija, rogato iz mene progovori.
Rekla sam vam da nisam od onih koji će pisati o tome kako su sve knjige sjajne, bajne i fenomenalne, pritom zatvarajući oči pred onim što je već na prvim stranicama očigledno. Ne umem da čitam "žmurećki", nažalost. Izvinjavam se. Zaista ne umem.
Iznad svega, želim da budem objektivna, ma koliko to smetalo nekome! Kada je reč o stranim piscima, skoro niko ili retko ko, komentariše ukoliko je utisak o knjizi negativan... uglavnom su to komentari tipa: Meni se ipak dopalo! Pročitaj nastavak, postaće bolje! Ili Ukusi se razlikuju...
Međutim, ukoliko se radi o domaćim autorima, onda stvari stoje malo drugačije! Tačnije, ukoliko se usudiš da misliš drugačije, spremi se za drvlje i kamenje raznoraznih prijatelja, poznanika ili prosto, obožavalaca! Jer, hajde, jednoglasno, da kažemo da je super, da je vrhunska knjiga u pitanju (pa sve i da ne mislimo tako!), eto, ako ništa drugo, onda bar zbog podrške...
U redu. Slažem se. Domaću književnu scenu svakako treba podržati. Ali, kako očekivati napredak ako ta podrška znači da nam se dopada nešto što osim dobre ideje/teme nema više ništa?
Onda se to ništa razvija i raste i dobijamo nešto što postaje katastrofalno (dobro, možda je ovo prejaka reč, ali proporcionalno srazmerna količini gluposti koju možete pronaći u pojedinim knjigama).
Zašto sam sve ovo napisala?
Zato što bih zaista volela da ti isti pisci koji pišu sve to što mi progutamo, pa pokušavamo da svarimo, obrate pažnju malo i na one ne tako lepe komentare (ne želim da zvučim maliciozno i svako ko je bar malo iskren, shvatiće!), da rade na svom nadograđivanju, da se poboljšavaju stilski i narativno... A ne da očekuju, samo i jedino, tapšanje po ramenu i hvalospeve. Doći će i do toga, ne brinite! Ali samo ako postanete svesni da "negde škripi i mora da se menja"

Dakle, o čemu se radi?
Pošto sam veliki ljubitelj horora, jako sam se obradovala kada sam nabavila knjigu Jezomor, Miloša Petkovića i Mladena Stanisavljevića. Moram priznati, korice su mi privukle pažnju! Sjajno! Jezivo! Fenomenalno oslikavanje onoga što bi u knjizi trebalo da me sačeka. I nema veze što sa svojih 130 i kusur stanica knjiga izgleda anoreksično. Baš takva, mogla bi da bude odlična, prava mala poslastica!
A onda uvod koji nagoveštava stravu, rađanje onoga čiji portret stoji na koricama...
Doooobro. Idemo dalje!
Priča počinje da se razvija. Priča Isidora Ševarike, slikara, koji za život zarađuje prodajući svoje radove na ulici.
Sve do momenta kada dobija ponudu koju neće moći da odbije, a zbog koje će biti primoran da pobegne iz Niša.
Odlazi u Zaplanjsko mesto, Gadžin Han, u kuću babe i dede, vrativši se u sećanjima godinama unazad, kada je, još kao dete, u vodenici izgubio prste desne šake.
Njegov povratak pratiće serija strahotnih događaja, koji su tek nagoveštaji mnogo većeg zla.
Susrešće se Isidor sa starim prijateljima, suočiće se sa jezivom istinom, dobiće odgovore na pitanja koja ga godinama muče. Saznaće dovoljno da shvati da se sve u životu vraća i plaća...
I bila bi ovo sjajna horor priča, samo da ju je autor malo više razradio! Ili da je pustio da čitava ideja o Jezomoru "odleži" neko vreme, da se malo više pozabavio stilom pisanja...
Zapravo, jako su mi smetali pojedini opisi.
Ili pokušaji... kako god...

"Kosa, kao ukradeni delić noći, padala joj je preko bledih ramena. Na sebi je imala haljinu boje bolesnožutog meseca. Domali prst joj je krasio prsten boje zdravog meseca."

E! Ovde ja zatvorim knjigu, tresnem se njom par puta po tintari i dobijem jaku želju da ceo ovaj pasus (kao i mnogo drugih!), prisećajući se nastavnice na pismenom iz srpskog, precrtam i napišem: "Ne valja! Ponovo!"
Nije mi jasno kako ovakve rečenice koje su na nivou osnovnoškolskog sastava mogu da se nađu u jednoj iole ozbiljnoj knjizi?
Ovde ili je autor neozbiljan ili svi oni urednici i lektori, ili kakogod da se nazivaju "stručnjaci" kroz čije šake bi prvo trebalo da prođe nečije pisanije, imaju ozbiljan problem sa vidom...
Ehhh, da je moja Živka Srpkinja živa, tačno bi rekla
"Za svojih 30 godina koliko radim u školi, samo me još ovakve stvari iznenađuju! Ako je prosto proširena rečenica, onda možeš samo prosto da je proširiš, ali ako je složena, onda gledaj valjano da je složiš!''

Sami događaji se jako brzo smenjuju, pa tako vuku na dalje čitanje, ali deluje kao da je sve nedorečeno i prepuno rupa. Kao da je na momente nedostajalo inspiracije, pa su se autori odlučili da pojedina poglavlja završe na brzinu, u par rečenica.

A ovo je, zapravo, mogla da bude odlična priča!  Ima tu dovoljno materijala za woow efekat. Ima. Ali...
Pitam se šta bi od ove ideje, recimo, King napravio?
Ovako, utisak je osrednji i kada bih morala da ocenjujem, slaba trojka.
Ne zamerite...

NOĆ DEMONA Piter V. Bret

Čitanje Bretovih knjiga sam odlagala godinama... Da. Previše knjiga, premalo vremena... biće da je to!
U stvari, svaki put iskrsne nešto interesantnije, a onda se zablentavim, pa zaboravim...
Na kraju, eto. Dođe na red i Noć demona.

Dakle. Khm!
Prvi utisak koji sam stekla je da, iako je Bret pokušao da stvori neki NOVI svet, sve previše liči na naš postojeći. Neki postapokaliptični period, vreme u kome su napredak nauke i tehnologije doveli do uništenja svega onoga sto danas poznajemo. Znači, nije novo, samo ovo naše staro, upropašćeno i propalo (kao da smo se vratili bar 500 god u rikverc!), pa ispada da su u ovakvom jadu i čemeru čak i naočare luksuz!
Drugo.
Opisi pojedinih običaja (naročito krazijskih!) veoma podsećaju na običaje istočnjačkih naroda, a nazivi mesta i gradova "vuku" na Tolkinove...
Dobro. Možda je meni mašta odlutala na drugu stranu...
I eto. U takvom svetu, ljudi žive u neprekidnom strahu od noćnih demona. Protiv utrobnika se niko ne bori, a jedina zaštita, mada često nepouzdana, je iscrtavanje magijskih znakova  koji će odbiti ove napasti.
Zarobljeni u kavezu simbola koji ih štite, ušuškani i nesposobni (prečesto i nezainteresovani!) da se oslobode, jedina veza sa ostatkom sveta su im glasnici koji putujući od mesta do mesta donose pisma i robu, rizikujći svoje živote na drumovima.

Saznanje da mu je otac kukavica nateraće Arlena da promeni svoju sudbinu. Postaće glasnik. Svoje veštine usavršavaće godinama polako postajući svestan da postoji način da se demonskoj pošasti stane na put.

Liša je devojčica. Njena sudbina je da postane nečija supruga i da rađa decu. Žene imaju samo jedan zadatak i to je sve što se od njih očekuje!
Ovde ću se osvrnuti na stereotip kojim se Bret poslužio da zakomplikuje Lišin život. "Ženska deca se ne slažu sa majkama." (OK. Zamislite sad moju facu tokom čitanja... ) Pri tom, majka (Ilona) je ovde opisana kao raskalašno i zlo stvorenje koje ćete sa zadovoljstvom želeti da udavite!
Ilonin konstantni pritisak i jedna bezazlena laž učvrstiće Lišu u nameri da postane travarka.
Naravno da će postati najbolja u tome! Zašto uopšte sumnjate?!

Rodžer je posle napada demona ostao bez roditelja. Brigu o njemu preuzeće žongler koji se tada, kao gost, zatekao u njihovoj kući.
Ovaj dečak će, uprkos svom hendikepu, ispeći zabavljački zanat, a umeće sviranja na violini će mu mnogo puta spasiti život.

I kako to obično biva, ovo troje će isprepletati svoje živote, upotrebljavajući svoje veštine kako bi spašavali ljude od demona, bolesti i ko zna čega još... Narodu su potrebni heroji, pa će heroje i dobiti!

Takođe, kroz knjigu ćete se upoznati sa mnoštvom likova, a meni je najupečatljivija bila stara travarka Bruna koja me svojim opaskama i te kako nasmejala. Namćorasto, krezubo stvorenje uvek spremno da pomogne i da mudar savet.
A tek deca koliko su poslušna! Čudo jedno! Lepo ona stara izreka kaže ''Ne postoji lepa baba i poslušno dete''
... ovde sigurno lepu babu nećete naći, mada, s obzirom na to kad je, prema mišljenu ljudi u ovoj priči, vreme za rađanje, baba se postaje već sa nešto više od 30. Uzimajući u obzir i to da nikad ne znaš kad će da te strefi neki demon... živi brzo!

Moram da priznam, koliko god da su mi se pojedini delovi činili poznati, ma koliko očekivala da će iskočiti neko čupav i bradat i šizofreno vrisnuti "Pokajte se, o vi grešni!"
 opšti utisak je da je Noć demona dobra knjiga.
Ne mogu da kažem da sam je, baš, progutala, ali sam uživala u Arlenovim avanturama, ponekad čitavu akciju zamišljajući kao igre Prince of Persia ili Assassin's Creed.
Ipak, ono čega je meni bilo previše su, svakako, demoni. Šumski, kameni, plameni, peščani... ajoooj! Kad počnu da iskaču, ko gremnlini, božemesačuvaj!  Nakače se i nikako da ih se otreseš! A onda kreće borba! Na 3 stranice!

Ah da... još nešto!
Savet: Brete, daj 'oladi malo sa ženama i onim što misliš da je 'samo i jedino' u njihovim glavama! Ispada da im je poprilično dosadno u životu, pa ni na šta drugo ne misle, osim na...
Kod muškaraca si to dobro zakamuflirao (da ne kažem opravdao) pićem i teškim radom... aj' neka ti bude...
Za dlaku si se izvukao dodelivši ženama pokoju važnu ulogu!
... ili pojma nemaš u kojoj meri tvoje knjige čitaju žene.

Sve u svemu, ja ću svoje druženje sa Arlenom, Lišom i Rodžerom nastaviti jer me, eto, sad kopka šta je dalje bilo... nadam se, ako je moguće, sa što manje pomovog čaja...

TRI MRAČNE KRUNE Kendare Blejk

Na šta sam ja utrošila 10 dana, tačno mi dođe da se obesim!
Deset dana za knjigu od 300 i kusur stranica?!
Verujte, moglo je i duže da potraje!
Zašto?
Zato što me je sa svakom novom stranom knjiga sve više ubijala u pojam! Eto zato!
Pa zašto sam je onda uopšte čitala?
Reći ću vam.
Pre par godina, naletim na jedan vrlo interesantan naslov, Ana u haljini od krvi.
Ovo bi moglo da bude dobro!, pomislim i krenem sa čitanjem...
Jeste da je knjiga na hrvatskom, ali mi to, kao nekome ko je rođen u ONOJ državi gde se učio srpskohrvatski, nimalo nije zasmetalo.
Štaviše, vrlo lako sam je pročitala i jako mi se dopala.
E a kakve veze ima sad ta Ana sa ovom knjigom o kojoj ću vam pričati?
Pa, obe knjige je napisala Kendare Blejk. Eto.
Videvši da su kod nas izdali Kendarinu knjigu
Tri mračne krune, bez razmišljanja sam je nabavila! Jedva sam čekala da započnem sa čitanjem uverena da će me i ova, baš kao i prethodna, oduševiti...

Međutim!
Već na samom početku imala sam utisak kao da ovu knjigu nije napisala Blejkova...
Stil sličan, ali rečenice toliko uprošćene i suve, čini mi se više punoće i kvaliteta ima u fiskalnom izveštaju nego ovde...
Rekoh, hajde, dobro, možda je tako samo dok se malo ne priviknem...
More! Na šta da se priviknem, sunce ti?!
Više sam vremena provela pokušavajući da sama, od dve - tri pročitane rečenice napravim jednu smislenu! Oblikovanu.
Da vam ne pričam o tome koliko sam puta besno zatvorila knjigu psujući i previdioca i lektora, pa i samu Kendare!
Sve izgleda ovako
Par reči, tačka. Ponovo par reči, pa opet tačka. Onda pokušaj da se napiše više od par reči, pa opet (pogađate!) tačka...
A u glavi odjekuje bzzzz, bzz,bzzzzz, tup!
Ko da čitam Morzeovu azbuku!
...
Pravim pauzu. Ne vredi.
Nastavim li sa ovim mučenjem, počeću da ujedam!
Daj, smiri se! Ipak, ovo je knjiga pisana za tinejdžere, a znaš kakvi su klinci danas...
Nemaju oni vremena da čitaju predugačke rečenice. Nemaju vremena za previše teksta.
Pa pogledaj samo kakve poruke šalju!
Mnooogo je teško napisati NEMA VEZE, pa se to skraćuje na NMVZ, NE MOGU postaje NMG, a 2018. je 2K18.
Ovo poslednje mi nikako ne ide u glavu! Lakše je napisati K nego nula (0)?! Svašta!
No, odoh u digresiju...
Bolje da se vratim knjizi.
Dakle, ako je ovo tinejdžerska knjiga (mislim, ako je namenjena samo i isključivo njima), onda je autorka, očigledno, pucala na pogrešnu stranu. I po kojim se to kriterijumima nešto svrstava u tinejdž roman? Po tome što protagonisti imaju 14, 15, 16... god?  Ma važi!
Knjiga je namenjena svima. Znači, piši je za sebe, piši je za sve ili je nemoj pisati uopšte!
...
Da se osvrnem malo na samu radnju knjige.
Imala je Kendare dobru ideju. Ne spektakularnu, ali dobru...
Priču je smestila u svet u kome žene vode glavnu reč. Muškarci nemaju većeg značaja, osim da izvršavaju zadato, prave decu i ćute. Ok, ne baš da ćute, ali su u odnosu na žene, oni, paaa, recimo... samo pratioci.
U tom svetu, gde vlada svojevrsni matrijarhat, Boginja blagosilja Kraljicu darujući joj trojke.
Po rođenju, sve tri devojčice imaju pravo na krunu, a svaka od njih tri rađa se sa posebnim darom... magičnim, naravno. (A kako drugačije?!)
Ketrin ima dar trovača i kako bi postala najbolja u baratanju ovom veštinom o njoj će brinuti mentorke iz porodice Eron. Inače, upravo ova porodica ima najviše interesa da svoju štićenicu postavi na tron.
Druga devojčica, Arsino, ima dar upravljanja prirodom. Moć kojom je u stanju da natera žbun da procveta ili čak da čitava polja daju plodove. Takođe, njena magija joj omogućava da se poveže i sa životinjama.
Mirabelu, treću sestru svi smatraju za najjaču jer poseduje dar upravljanja elementima (voda, vazduh...) i svi su sigurni da je upravo ona predodređena da postane sledeća kraljica.
Razdvojene još u ranom detinjstvu, sestre žive u različitim porodicama koje ih obučavaju za obred demonstracije u kome će one ukrstiti svoje moći pokušavajući da ubiju jedna drugu.
Jer, samo jedna može biti Kraljica!
... pade mi na pamet film Gorštak i ono čuveno
"There Can Be Only One!"
Kristofer Lamber... mmmmm...
Hajde, breee, saberi se (šamar!) i privodi ovo tvoje pisanje kraju!!!
E sad tu (kako uvek biva) mora da postoji neka zavrzlama! I momci!
Pa da! Kakva bi to priča bila bez lepuškastih i snažnih da slamaju devojačka srca?!
Nikakva. Razume se...
I tako... Dobijamo red ne baš zanimljivih dešavanja u kojima su dijalozi prilično trapavo osmišljeni, pa red ljubavi, onda poneku scenu u  kojoj obavezno neko mora biti ubijen, pa ponovo red ljubavi, dijaloga, spletkarenja (uobičajeno). Sve u krug.
Zanimljivo? Meni ne...
Već viđeno? Milion puta!
Neću se više zadržavati pišući o ovoj knjizi (i ovako već udavih!), jer ne želim da otkrivam detalje... Detalje? Moš' misliti!
Zapravo, jedino što je mene vuklo da knjigu pročitam do kraja jeste pitanje "Hoće li se ove tri poubijati ili će smisliti neki način da jedna drugu sačuvaju?!"
Ipak su sestre, pa jel tako?!
Ako vas zanima kako će se Tri mračne krune završiti, odmah da vam kažem, NEĆE!
Mislim, neće JOŠ jer se Kendare potrudila da napiše nastavak... Ja tu glavobolju sebi neću priuštiti.

Aj, pa sa srećom!

VRBE Aldžernon Blekvud

Kada sam dobila preporuku za ovu knjigu, pomislila sam: "DA! TO JE TA!!!"
A onda se, u knižari, dugo lomila između "Hladna ruka u mojoj" i ove, ali je preporuka prevagnula.
Uzeh Vrbe.
I tako...
Oduševljena, dođoh kući...
Predivna knjiga, korice, štampa... pa još i horor!
Pa kud ćeš lepše!
E sad ću da uživam!
Morgen malo!
Od cele knjige, dobar samo izgled...
...
U ovom momentu očekujem da Blekvudovi fanovi krenu na mene vilama i močugama.
Da mi ispraše tur.
Šta da radim...
 Ako je tako, onda bar da završim ovo moje pisanje i da bežim
Ali, dobro, ljudi... pa nisam baš totalno razočarana.
Polako!
Od 3 priče, koliko ih ima u knjizi, najviše mi se dopala poslednja,
"Silazak u Egipat"
Iskreno, očekivala sam priču o strašnim i jezivim mumijama, kletvama i kojekakvim misterijama.
Ne.
Ovo je drugačija vrsta strave. Ona iskonska, koja vam se uvuče u kosti i tera vas da, na sve ono sto ste čuli o drevnom Egiptu, gledate na sasvim drugačiji način.
Iako sama priča deluje pomalo dosadno i ušuška vas pripovedanje koje je puno opisa i veoma, veoma dugih rečenica, u jednom trenutku ćete zastati i zapitati se kada je došao taj osećaj. Neprijatan. Naprosto neprijatan i uznemirujuć.
I on će vas držati još dugo nakon čitanja.
...
Središnja priča, po kojoj se zove knjiga, je
"Vrbe"
Ovde ćete, kao prvo, dobiti prelepe opise Dunava i njegovih obala. Ljudi, ja  stvarno moram da se našalim na račun ovoga! Svaka Blekvudova rečenica duga je otprilike koliko i Dunav...
Dvojica prijatelja, ploveći kanuom, naći će se nasukana na ostrvu usred reke. Neobjašnjive i natprirodne događaje koji će uslediti, ćete samo moći da naslutite kroz opise zlokobnih vrba.
...
"Vendigo" je prva priča u knjizi i ona mi se, zapravo, najmanje dopala.
Naime, nju sam odmah uporedila sa Džejmsovim delom "Okretaj zavrtnja".
Da li je u pitanju ludilo, trenutni strah od nepoznatog ili nešto natprirodno, to je na vama da procenite. Ono što se tih noći kada je grupa lovaca na losove prenoćila u kanadskim šumama, dešavalo, ostaje, na neki način, neobjašnjivo.
Dakle, ne mogu da kažem da je ova knjiga loša.
To nikako!
A ako je drugi svrstavaju u sam vrh književnosti, kada je o pričama strave reč, ko sam ja da tvrdim drugačije?!
Zasigurno, ovo jeste prava književnost.
Opisi jesu, za moj ukus, preopširni, ali su fenomenalni i upravo oni imaju ključnu ulogu u percipiranju sve tri priče.
A zar nije uvek tako?!
Ali samo pod od uslovom da se dovoljno prepustite, isključite sve spoljašnje uticaje i budete uporni.
Ova knjiga nije jedna od onih laganih koje možete da čitate uz grickalice i muziku. Nikako.
Što se mene tiče, ja sam navikla na malo drugačije sadržaje, brze i sa dosta dijaloga. Nemam vremena ni živaca da iščekujem da se nešto (NIŠTA) desi, da čitajuci dobijam samo nagoveštaje, pa da naslućujem šta je to užasno i strašno što je pisac hteo da nam dočara...
Zato je efekat oduševljenja, valjda, izostao.
Do mene je.
U stari... oduševljena sam. Vizuelno. Knjiga izgleda fantastično na polici.
Ajd' zdravo!

PRAZNIK ZVERI- ŽETEOCI Zoran Petrović

Moram da priznam, nisam neko koga je previše zanimala domaća književnost...
Ovde ne računam Andrića, Selimovića, Kiša i sve one koje sam čitala davno... što iz želje, što "pod moranje"
Savremeni pisci me nisu interesovali. Nikako! Zazirala sam od njih kao pijanac od alko-testa.
I trajalo je to...
Možda bih i dan danas mislila isto da nisam, na nagovor prijateljice, obećala da ću pokušati da pričitam bar jednu od knjiga koje mi je preporučila. A bila je toliko uporna u nameri da me ubedi, da sam se zabrinula da bi mogla oko kašičicom da mi izvadi u nekom momentu! Ozbiljno!
Ehhh... a lako je obećati! Šta sam ja sve u stanju da obećam, samo da bi me ostavili na miru, evo, lepo, samoj sebi se čudim!
A ona... svako malo pita, jesi li?...
I džabe svi izgovori, pravdanja i izbegavanja.

... nabavi knjigu jer živu glavu nećeš izvući!

Prvo što mi je zapalo za oko kod "Praznika zveri" su fantastično dizajnirane korice.
Wooow! Svaka čast, idemo dalje...
Pošto sam odavno naučila da lepe korice ne moraju da znače dobru knjigu (znate i sami da je tako! Mnoge knjige i nemaju ništa drugo osim finog "odela"), nisam imala prevelika očekivanja.
Opet stiže pitanje:
- Jesi liiiii?
- Jesam.
- I? Kako ti se čini?
- Mislim, kupila sam je, još nisam počela sa čitanjem...
- ?!?!?!
Tuuuu... tuu...
Prekinula mi vezu, ludača!

Ma ideš ti u... znaš! Pa majku mu, što si toliko zapela, k'o da gori kuća!
I tu napravim mentalnu belešku
BUDEŠ LI JOŠ JEDNOM OBEĆALA DA ĆEŠ ČITATI NEŠTO ŠTO TE NE ZANIMA, OBESI SE!
... a sad, knjigu u šake!
Odmah da vam kažem
Kada se jednom dokopate ove knjige, jedino što vas može sprečiti da je ne pročitate odjednom, jeste nedostatak vremena.


Već sa prvim stranicama, knjiga me je ''vukla'' na dalje čitanje. Nešto što je na samom početku ličilo na triler, pretvorilo se u ludu jurnjavu za natprirodnm i fantastičnim.
Sećate li se onog mog nadimka, zvečarka?
E, upravo ta zmijurina je nestrpljivo čekala da iskoči, pronađe neku zamerku, zapalaca jezikom i još jednom opravda svoj stav
DA ME MANEŠ SA DOMAĆIM PISCIMA!
Međutim!
Zmija je dobila kompletan ringišpil, ostala je prilepljena za sedište i to, bukvalno, već negde na tridesetoj stranici! Do sredine knjige joj se već propisno vrtelo u glavi, pa je shvatila da za nju neće ovde biti posla i povukla se...

Dakle!
Morala bih čitavu knjigu da seciram deo po deo ako bih želela da vam dočaram sve što je Petrović uspeo da uradi svojim maštovitim pripovedanjem, odličnim opisima i veštim igranjem sa likovima.
Događaji se smenjuju vrtoglavom brzinom i kroz glavu mi se često provlačilo samo jedno pitanje "Ma daaaj, jel' realno ovo?!"
Da mi nije malo ove zdrave pameti (zapravo jedini tačan podatak u prvom delu rečenice je reč 'malo'), zaista bih pomislila da je nešto od ovoga stvarno moguće!
I pazite! Ni jedna osoba koju ćete sresti u ovoj knjizi nije onakva kakvom vam se čini!
Taman kad pomislim da sam nekog od njih dobro upoznala, Zoran me tresne po nosu, uz obavezno "Grešiš! Čitaj dalje!"
Već sam se zapitala poznajem li i sebe dovoljno dobro...
... a da vam ne govorim o likovima koji su Petrovićeva originalna kreacija! Mrtvozbornik, Vile Bestidnice, Stoletnica, Tajnožder... e, tek tu mi je vilica pala!!!

Priča smeštena u današnjicu, na poznate ulice Beograda, brzo će vas sa Zvezdare prebaciti u prošlost, na Avalu, a odatle odvući čak u niške logore za vreme Drugog svetskog rata. Već sledećeg momenta ponovo ćete se naći negde na Vilinim vodama ili prisustvovati nekom ritalu u šumama nadomak Beograda.

Forenzički psiholog Vjekoslav Konstantinović, radeći na slučaju Vampira sa Avale, sa svojim kumom, inspektorom Milovanom Vukotićem, dolazi do jezivog saznanja. Kako ni dve godine kasnije slučaj nije rešen, njih dvojica će, uz pomoć patologa Ilketa, otkriti da ubica svojim žrtama ubrizgava supstancu, reagens poznat kao T12, praveći im, pri tom, rupice na vratu koje podsećaju na ujed vampira.
Da li je u pitanju ista osoba kao pre dvadeset godina ili, možda, čak  cela grupa medicinski obučenih ''regruta'?
Da li se upšte radi o ljudima ili imaju posla sa natprirodnim bićima?
I ko je Vampir sa Avale?
Kako bi zaštitio svoju mladju ćerku o kojoj je, posle ženine smrti i samoubistva Milice, nastavio da brine (dok mu je svastika Barbara povremeno zdušno odmagala u tome!), doktor Konstantinović će morati da se uhvati u koštac sa silama koje nisu "od ovoga sveta".

Znači, zaključak je sledeći
Ako je išta moglo da me ubedi da su domaći pisci fantastike dobri, onda je to, definitivno ova knjiga!

... ali teško da će me iko više ubediti da odem na izlet na Avalu... ne zezam se! A vi shvatite kako 'oćete...

Ah, da!
Ona moja "fiju" je ponovo zvala!
- Aman! Jesi li je pročitalaaaaa, višeee?!
- Jesam. Obe. Odmah sam uzela i "Grehove alijanse!"
Mamemi, čulo se jedno tup!
... mislim da se onesvestila...
Ćao!