- Nameni. - govorila bi moja baba svaki put kada bih nam skuvala prvu jutarnju kafu. Retko kad bi se to dešavalo, češće, ili skoro uvek, ona je bila ta koja porani, i uz obavezno slatko od belih trešanja (moje omiljeno), budi mene
-Ajde, babino... na umivanje. Neće tebe dan da čeka.
A babino, ja, krmeljivo i raščupano prvo 10 puta opsuje i uz obavezno '' Baba bree, 7 je tek, ranoooo je, na raspustu sam, aj me pusti" pokušava da raspetlja noge iz čaršava i prebroji koliko ih uopšte ima. Mislim, nogu. Ne baba. Baba je jedna. Jedina. Jedinstvena.
Volela sam letnje raspuste na selu. Naročito kada sam ušla u tinejdžerski period, pa je ta jutarnja kafa za nas dve bila poseban ritual.
Prvo se ja, uredno začešljana i umivena smestim na pletenu fotelju, promrmljam "Dobrojutro" i po automatizmu odmah zgrabim paklicu cigareta da zapalim, a baba me značajno pogleda
- Ne može tàko! Čekaj. Prvo redom. - pa krene
- Neka se vidi pred... - i tu počne da nabraja sve naše koji nisu među živima
... a meni se otegne... dug je to spisak bio, a šoljica mala... ona, koju popiješ ''na srk'', pa je onda izvrnešneš da ti se malko pogleda šta će da bude
- Baba, o'ladi se kafa dok ti ...
- Ćut. I moji se oladiše odavno, pa eto.
... i tako ja ćutim, mantram nešto svoje, a baba svoje... kad završi (razbrajalicu - kako sam to tad nazivala misleći da je duhovito), prekrstimo se uz "Bog da prosti" i jutro može da počne.
I nije tako samo za kafu bilo. Volela je moja Ljubica sve mrtvima da nameni... jer, tako su nju učili i valja se.
A ostalo je toga sad i kod mene. Ponekad. Setim se. Valja se.
Ne, nije ovo priča o mojoj babi. Zapravo mogla bi da bude. O svačijoj. O svima kojih odavno nema, a često im se ni imena ne sećamo. A bilo bi dovoljno samo da ih pomenemo, ako možemo, sveću da upalimo...
Jer, svi ćemo mi na onu stranu. Koliko će nas pamtiti, zavisi od toga šta ćemo im ostaviti. I ne mislim na materijalno, iako je ono postalo jedno od glavnih merila za ljubav.
Možda ćemo ostati zaglavljeni u nekom međuprostoru, limbu, čekajući da okajemo svaki greh za života načinjen. Možda se moliti da nas se, bar, o praznicima sete, ili da nas što pre zaborave kako bismo nestali u ništavilo...
Ko zna? Možda i ne postoji ništa, tamo... a ja ću sebi dozvoliti da ipak verujem da postoji.
Kako god bilo, Izbledele duše bi valjalo pročitati. Meni je ovo bio prvi susret sa Jakovljevićevim pisanjem, i veovatno, posle dužeg vremena, knjiga koju sam u dahu pročitala.
Nema kod Mladena ni patetičnog uvoda, ni kitnjastog (šustikla) stila, ni rupa, niti nedoslednosti i nedorečenosti.
Ono što dobijate je jednostavan narativ, "narodski govor", razumljiv i poznat, pripovedanje koje ni u jednoj rečenici ne zamara čitaoca terajući ga da "prilegne, pa će ostatak sutra"
Pošteđeni ste dugih i preopširnih opisa, a priča će vam se razotkriti kroz dijaloge.
Karakteri su obični, ali ne i uprošćeni, lako je u svakom od njih prepoznati nekoga koga i sami znamo.
Ukratko, radnju knjige koja je smeštena, po mojoj slobodnoj proceni, negde u osamnaesti, možda i devetnaesti vek 🤔, pratićete iz ugla jednog momka, koji se obreo "s onu stranu" života, te sveštenika koji u pokušaju da zaboravi događaje vezane za sile nečastive.
Njih dvojica će morati, svako na svom svetu, da shvate dal im je od Boga, jal od nečeg drugog, dano da svoje ili tuđe grehe okaju.
Jeste. Ovo je priča o groblju i mrtvima. Ali i nije.
Ono što je najjači utisak ostavilo na mene dok sam čitala, je upravo ona probuđena uspomena iz detinjstva. Mnogo divnih uspomena. I neka milina. I tuga.
I opomena. Da nikad ne zaboravim. Da duše ne izblede.
