FIRENTINSKI DUBLET Sfumato/Kjaroskuro ~ Goran Skrobonja i Ivan Nešić

 Eto, talas zvani Firentinski dublet nije zaobišao ni mene. Iako nisam neko ko daje pet para na nove naslove, često pustim da prođe i po nekoliko godina dok ne uzmem popularnu knjigu u ruke, ovaj put sam bila privučena naslovnicom. Jeste, volim ja te mračnjake, vampire, ajkule, drakule 😇, pa se uhvatih knjige ko pijan plota.

Sa druge strane, već sam imala prilike da čitam nešto pisano u "dve ruke" što nije ostavilo bogznakakav utisak na mene, te sam očekivanja svela na minimum. Dobro, Skrobonjino pisanje mi se dopalo, ali... priznajem, za Nešića nikad pre čula nisam 🤷‍♀️ Nešić, ne Nušić 🙄🤦‍♀️

Sfumato već na samom početku povlači u "senku", puštajući da skriveni posmatrate strašnu scenu koja se razvija pred vašim očima, a vi kao u igri žmurke, virite iz skrovišta očekujući da se onaj ko žmuri skloni kako biste mogli da se zapljunete, noge jedva čekaju da jurnu, a srce damara ubzano. 

A onda otkrivate da se, u stvari, nalazite pred tablom Kluedo igre, da ćete zajedno sa velikim Glišićem krenuti u potragu za najvećim zločincima nekih davnih vremena. Dobro znate gde je start, ali do cilja ćete mnogo puta morati da bacate kockice. Kretaćete se napred - nazad prateći tragove, pokušavajući da otkrijete sitne detalje, tražeći odgovor. 

Dok vas Skrobonja bude gonio dalje kroz priču, zapetljavajući klupko, Nešić će vas vraćati u rikverc, svaki put vas šutnuvši u tur kako bi vas naterao da razmislite odakle ste pošli i u kom pravcu bi trebalo da se krećete.

Naići ćete tako na sijaset naizgled bespotrebnih informacija vezanih za londonsku policiju, vatrogasce, železnicu...

(Koliko sam upoznata sa terminom, ovo zovu infodumpovima i kod nekih čitalaca izazivaju svrabeš, opadanje kose i tikove 🙄 Meni nisu smetali, štaviše, nalazim da su zanimljivi i korisni, te da su ti "neki" razmaženi, naviknuti samo na akciju, akciju i ništa sem akcije, prilično površni, čitaju bez uživanja, već im je glavna ideja - kritikovanje. 

Bez namere da bilo koga delim na Đokiste i Mikiste, oprostićete 🤭)

Khm, dakle knjige ☝😬

I taman kada se zaukćete sa čitanjem, kada konačno uspete da uhvatite nit kojom vas autori vode, oni će vas bez pardona ostaviti da visite naglavačke, zakačeni kukom koja deluje kao da će svakog momenta da popusti, a vi se survate u ponor, verujući da ćete se, ipak, spustiti na nešto mekano. 

Ali, Kjaroskuro u koji ćete upasti, nema nameru da vas ostavi na miru. Taman kada vam se bude činilo da ste isplivali, lonac će početi da ključa. 

Ne bojte se. Nećete se opeći, možda vam neće prijati poneki inostrani 😁 da ne kažem američki začin u ovoj čorbi, ali ćete je kusati sa zadovoljstvom. (Deo u sudnici koji mi je više ličio na scenu iz Bostonskih advokata, nego na pravo suđenje u Srbiji), 

Pouzdano znam da ima i onih kojima je smetalo joj štošta - deo sa iskošenim tekstom (a kako biste drugačije saznali otkud tolika pomama za običnim beležnicama i škrabotinama, jelte 💁‍♀️🙄 nekih tamo umetnika) & kraljičino pisanije (istražujte malo, nije gugl izmišljen samo kako bi vas prespojio na jutjub i društvene mreže, molim lepo), no to ostavljam po strani. Kao što već rekoh gore... da se ne ponavljam 😉

Firentinski dublet je svakako delo koje je na mene ostavilo utisak. Likova za voleti ili mrzeti ima na pretek, od čupavog Glišića, preko tajanstvenog Zaroškog krvoloka Savanovića i detektiva Skotland jarda, do ćudljivog doktora Mura i ... e nećeš ga, majci - ćutaću. 🤣

Filmske akcije ne manjka, u stilu holivudskih blokbastera, što čak i nemaštovitom čitaocu stvara slike. Crno - bele ili u tehnikoloru, kako kome drago, tek slobodno možete očekivati borbu titana, a nju ćete, na koncu, i dobiti. 

A sad sledi vremenska prognoza. Studio 🎤

IZBLEDELE DUŠE - Mladen Jakovljević

- Nameni. - govorila bi moja baba svaki put kada bih nam skuvala prvu jutarnju kafu. Retko kad bi se to dešavalo, češće, ili skoro uvek, ona je bila ta koja porani, i uz obavezno slatko od belih trešanja (moje omiljeno), budi mene
-Ajde, babino...  na umivanje. Neće tebe dan da čeka.
A babino, ja, krmeljivo i raščupano prvo 10 puta opsuje i uz obavezno '' Baba bree, 7 je tek, ranoooo je, na raspustu sam, aj me pusti" pokušava da raspetlja noge iz čaršava i prebroji koliko ih uopšte ima. Mislim, nogu. Ne baba. Baba je jedna. Jedina. Jedinstvena.
Volela sam letnje raspuste na selu. Naročito kada sam ušla u tinejdžerski period, pa je ta jutarnja kafa za nas dve bila poseban ritual.
Prvo se ja, uredno začešljana i umivena smestim na pletenu fotelju, promrmljam "Dobrojutro" i po automatizmu odmah zgrabim paklicu cigareta da zapalim, a baba me značajno pogleda
- Ne može tàko! Čekaj. Prvo redom. - pa krene
- Neka se vidi pred... - i tu počne da nabraja sve naše koji nisu među živima
... a meni se otegne... dug je to spisak bio, a šoljica mala... ona, koju popiješ ''na srk'', pa je onda izvrnešneš da ti se malko pogleda šta će da bude
- Baba, o'ladi se kafa dok ti ...
- Ćut. I moji se oladiše odavno, pa eto.
... i tako ja ćutim, mantram nešto svoje, a baba svoje... kad završi (razbrajalicu - kako sam to tad nazivala misleći da je duhovito), prekrstimo se uz "Bog da prosti" i jutro može da počne.
I nije tako samo za kafu bilo. Volela je moja Ljubica sve mrtvima da nameni... jer, tako su nju učili i valja se.
A ostalo je toga sad i kod mene. Ponekad.  Setim se. Valja se.

Ne, nije ovo priča o mojoj babi. Zapravo  mogla bi da bude. O svačijoj. O svima kojih odavno nema, a često im se ni imena ne sećamo. A bilo bi dovoljno samo da ih pomenemo, ako možemo, sveću da upalimo...
Jer, svi ćemo mi na onu stranu. Koliko će nas pamtiti, zavisi od toga šta ćemo im ostaviti. I ne mislim na materijalno, iako je ono postalo jedno od glavnih merila za ljubav.
Možda ćemo ostati zaglavljeni u nekom međuprostoru, limbu, čekajući da okajemo svaki greh za života načinjen. Možda se moliti da nas se, bar, o praznicima sete, ili da nas što pre zaborave kako bismo nestali u ništavilo...
Ko zna? Možda i ne postoji ništa, tamo... a ja ću sebi dozvoliti da ipak verujem da postoji.

Kako god bilo, Izbledele duše bi valjalo pročitati. Meni je ovo bio prvi susret sa Jakovljevićevim pisanjem, i veovatno, posle dužeg vremena, knjiga koju sam u dahu pročitala.
Nema kod Mladena ni patetičnog uvoda, ni kitnjastog (šustikla) stila, ni rupa, niti nedoslednosti i nedorečenosti.
Ono što dobijate je jednostavan narativ, "narodski govor", razumljiv i poznat, pripovedanje koje ni u jednoj rečenici ne zamara čitaoca terajući ga da "prilegne, pa će ostatak sutra"
Pošteđeni ste dugih i preopširnih opisa, a priča će vam se razotkriti kroz dijaloge.
Karakteri su obični, ali ne i uprošćeni, lako je u svakom od njih  prepoznati nekoga koga i sami znamo.
Ukratko, radnju knjige koja je smeštena, po mojoj slobodnoj proceni, negde u osamnaesti, možda i devetnaesti vek 🤔, pratićete iz ugla jednog momka, koji se obreo "s onu stranu" života, te sveštenika koji u pokušaju da zaboravi događaje vezane za sile nečastive.
Njih dvojica će morati, svako na svom svetu, da shvate dal im je od Boga, jal od nečeg drugog, dano da svoje ili tuđe grehe okaju.
Jeste. Ovo je priča o groblju i mrtvima. Ali i nije.
Ono što je najjači utisak ostavilo na mene dok sam čitala, je upravo ona probuđena uspomena iz detinjstva. Mnogo divnih uspomena. I neka milina. I tuga.
I opomena. Da nikad ne zaboravim. Da duše ne izblede.

DRAKULIN GOST - Brem Stoker

 Moje upoznavanje sa Gdin Stokerom se desilo pre, hmmm 🤔 ravno trideset godina.

''Drakulu'' mi je preporučila bibliotekarka videvši da mahom oblećem i biram knjige iz edicije ''Plava ptica''.

Tada sam se, prelistavajući knjige čiji su mi naslovi bili interesantni, u par navrata mašila i za Drakulu...  Međutim, ono što me je odbijalo bile su slike... ne ne, nisu ilustracije bile strašne, već je neko (a nikada mi neće biti jasno 'zašto?') na svakoj od njih hemijskom olovkom docrtavao nakaradne simbole i ispisivao ''Alice Cooper'' 

Osim što sam mislila da taj, ko god, nije normalan, bila sam ubeđena da ni sama knjiga ne može biti normalna ... 

Da. Plašila sam se knjige. 

Žena zaposlena u biblioteci nije insistirala, a ja, zadovoljna što pored toliko knjiga, baš i ne moram tu jednu ''ukletu'' nastavih da je zaobilazim...

A onda, jednog dana, odvažna i hrabra kakva sam po prirodi, jel te 🙄, uzeh je... 

  ''Treći maj, Bistrica.''

Prva rečenica u knjizi! Moj rođendan! 

Eto čime sam se ja oduševila... knjiga počinje mojim datumom rođenja, a to je bilo sasvim dovoljno da se zainteresujem, te zanemarivši sve one rukotvorine nepoznatog ''umetnika'', krenuh u avanturu. 

Godinama kasnije, jer, u ono vreme nije bilo interneta i googla da vam kaže sve što biste želeli da znate, stariji brat mi je na MTV-u pokazao ko je taj Alis Kuper. I mogu vam reći, iako mi se spot nimalo nije dopao (uostalom, kao ni pojava dotičnog čupavca), muzika mi je delovala sasvim ok 😁 

Elem, zašto vam sve ovo ispričah 💁‍♀️

Pa, kao prvo, bio mi je potreban uvod, zar ne? 🤣

Drugo, htela sam da podelim svoje utiske o jednoj drugoj knjizi (!? 😳 jel ovo uopšte pravilno) 

Sad zanemarite moju prethodnu rečenicu i obratite pažnju na sledeće 

(Pod uslovom da ste i dovde došli sa čitanjem ☝️🤣) 

Drakulin gost je zbirka Stokerovih priča u izdanju Orfelina, ik koja se uglavnom bavi hororima. Kao i sve druge, i ova knjiga je urađena vrlo kvaliteno, u tvrdom povezu, sa odličnim ilustracijama (naslovnice prvenstveno) i prepoznatljivim bojenim ivicama stranica. 

Dakle, sve dovoljno primamljivo za kolekcionare i ljubitelje. 😁

Platiš, ne pitaš ''šta košta'' i doneseš kući knjigu srećan što si dodao još jednu boju međ' ostale. Ili možda, još jednu bolju međ' najbolje?! Da li? 

Priznajem, nisu me baš sve knjige oduševile ali, sve ze do ličnog utiska, zar ne? 💁‍♀️

Da se vratimo sad na ovo delo. Kao što rekoh, ovo je zbirka od 8 priča. Očekivali biste da je svaka strašnija od prethodne, ali ne... dobićete kašu... mešavinu horora, apsurda, usudiću se, i komedije na neki način 

•Drakulin gost•

Priča koja nosi naziv kao i sama zbirka, te bi se iz toga moglo zaključiti da kao takva ima dovoljno elemenata čuvenog Stokerovog Drakule iz 1897. god.

Prepoznatljiv narativ kao i gotska atmosfera odaju utisak pravog horora, ali pripovedanje dobija na snazi tek na samom kraju, Drakulinim pismom/porukom. 

•Sudijina kuća•

Obuhvata period od svega par dana u kojima glavni protagonista, iznajmivši kuću kako bi završio svoj diplomski rad, pronalazi sve sem očekivanog mira i prekopotrebne tišine. Veština kojom Stoker uspeva da oslika duševno stanje jednog čoveka, njegovu nemoć da se odupre zlim silama, kao i samo uvođenje u neminovnu završnicu priče, je maestralna. 

Kratka i jasna rečenica, bez preteranih kićenja, svedena na ključne motive koji, čak i kada se ponavljaju, samo dobijaju jači efekat. 

•Tajna zlata koje raste•

Priča koja govori o osveti, u suštini. 

Pomalo nedorečena, što se mene tiče, jer je akcenat stavljen na netrpeljivost i mržnju, bez objašnjenja ''kako'' (mu je uspelo da je uhvati?! Osim lupanja i šuškanja, drugo se ništa nije desilo). Pomalo me podsetila na one stare babine heklane radove... trči, trči, pa rupa, pa kvačica. 

Jeste. Mislim na ''milje'' 🙄 

•Povratak Ejbela Behene•

Ljubavna priča bez trunke ljubavi. Priča o prijateljstvu bez mrvice prijateljstva. 

Ni trunke horora, ali ćete se naježiti. Od pohlepe, zlobe i zavisti. 

Paa, mogla je zbirka i bez nje. I preživela bi, verujte. ☝️😬 

•Skvo•

E ovde sam se prvi put nasmejala! Zaista. 

Bizarna priča sa besmislenim početkom, besmislenim Amerikancem i jednom vrlo osvetoljubivom mačkom. 

•Pacovska sahrana•

Da ne grešim dušu, ali sumnjam da je autor bio pod dejstvom nekih lekova kada je pisao ovo. Fantazmagorična priča kakvu bi osmislio Tarantino lično. Nešto sto je obećavalo dobru horor avanturu, nastavlja se kao bezglavo jurcanje po smetlištu Pariza u pokušaju da se spase sopstvena koža. 

Naravno, Pera na kraju odlazi u tu policiju 🙄, a policija k'o policija... zna se. 🤷‍♀️

No nije kao da su imali mnogo čime da se bave, jer:

"Pacovi brzo delaju i mnogo ih je. Kosti su još uvek tople!" 

•Stari Hogen: Misterija•

Da ne znam ko je autor, rekla bih da je ovo pre delo Agate Kristi. Apsurdna situacija u kojoj će se naći junak priče daleko više podseća na krimi dramu nego na horor. U stvari, ova priča i nije horor. 

Moram priznati da sam se smejala. Baš onako. Pomislih, pa da li je ovo realno?! 

Od dijaloga na relaciji tašta - zet - neka tamo tetka, preko šeprtljavog prenosa leša koji se usput raspada, do zaglavljivanja u živi pesak i konačno hapšenja... 

Ajd' nek bude da sam se dobro zabavila. 🤣 

•Dolina Čarobnice•

Priznajem, najviše mi se dopala. Volim egipatske misterije, te mi je priča baš legla. 

Ovde sam ponovo prepoznala Stokera, koji se negde, eto... zagubio 😕

Celokupni utisak je popravljen odlaskom u dolinu Nila, pronalaskom dobro skrivane grobnice, prokletstvom sveštenika i kraljice. 

Najbolje za kraj, izgleda 😉 

Zaključak:

Ako volite i skupljate ova izdanja iz edicije ''Poetika strave, (ili Stokera, što da ne 🤷‍♀️) svakako ćete ga imati, kakvi god da su utisci. 

Ako samo kupujete da biste iz radoznalosti

čitali...

Bolje pozajmite knjigu od nekoga ili je uzmite iz biblioteke. 😉

KARMILA - Šeridan le Fanu

 Karmila iliti Dva sata kvalitetnog programa 

🍎🧛‍♀️

Ovoga puta će prikaz knjige biti nešto drugačiji od onoga na šta ste navikli kada sam ja u pitanju.

Kako sam naumila da ponovo aktiviram pomalo zapostavljeni blog, dođoh na ideju da pozovem ''u goste'' nekoga daleko stručnijeg od mene, nekoga ko se, osim čitanjem horora i fantastike, bavi i njihovim pisanjem.

Istini za volju, nije mu bilo potrebno puno ''ubeđivanja'', samo je trebalo sačekati da se gospodin pisac namoli da pročita predloženi mu naslov, pa da konačno započnemo polemiku. 

Samo da napomenem, ovaj ''razgovor'' je u duhu i tradiciji novonastale nam situacije, te je konferencija za štampu održana online, a sve uz pridržavanje propisanih mera

#turitumaskunalice

#budimoodgovornE (kad već ne umeju sami da ustanu na vreme 💁🏻‍♀️) 

Slavica: Nebojša, dobrodošao. Drago mi je da si pristao na ovo maltretiranje od strane simpatične i vazda' preljubazne mene.

Nebojša: Bolje te našao simpatična i preljubazna Slavice. Čast mi je da sam tvoj gost 😊

Što znači da ne može biti reči o maltretiranju, jer kad se ja raspričam biće velika dilema ko će poneti tu laskavu titulu. 

*dalje ćemo ovo dvoje predstavljati inicijalima N i S, kako bismo ovaj tekst sveli na minimalan broj karaktera

**biće i drugih primenjivih metoda za svođenje na minimum što ćete primetiti već koliko u nastavku

S: (prevrće očima ''Znači, počelo je'')

Napokon si pročitao Karmilu. Reci mi, kakav je utisak na tebe ostavila?

Ako može, samo, u par rečenica, da ne budemo preopširni, znaš...

(ovde se nešto mislim, bolje da ga u samom startu ''lepo'' zamolim i pokažem mu močugu... radi svake eventualije... ako se raspline... a ume da se raspline sačuvajbože)

N: E, kad sam već pritisnut takvim ograničenjima daću sve od sebe, a da ne zakinem na kvalitetu odgovora 🙄😁

Uopšteno rečeno Karmila ostavlja utisak nepotpunosti. Veliki potencijal probudio je očekivanja koja nisu sasvim ispunjena. Određene olakšavajuće okolnosti su epoha i narativ koji joj valjda odgovara, ali to ne može u potpunosti da iskupi predvidljivist i slab kraj kao najveće mane. Ipak, priča intrigira i vodi čitaoca od početka do kraja sa nesmanjenim interesovanjem šta će se zbiti.

S: Vidiš, ja sam nekako pri stavu da ''nit' smrdi, nit' miriše''

Mahom je predvidljiva, rekla bih i jednostavna, a pojedinim delovima fali malo više pojašnjenja

Na primer, onaj deo na početku... pitam se, koji roditelj bi, videvši da mu je dete ozbiljno povređeno, tek tako sam ponudio nešto najvrednije, drugome, a pritom potpunom neznancu, na poverenje i čuvanje?! Zbog ''neodložnih poslova''? Tja... 

N: Da... Nekoliko takvih momenata čini zaplet naivnim. Taj koji pominješ izgleda naočiglednije. U redu, plan majke i ćerke je dijaboličan, jer su to što jesu, ali iza namere koja je nesumnjivo prevara ipak treba da stoji argumentovanije postupanje. To čak više budi pitanje ko bi normalan prihvatio predlog jedne takve osobe i u svoj dom uveo potpunog neznanca. Kao što sam rekao na početku, možda je do epohe u kojoj je aristokratsko poreklo bez razloga garantovalo neko nepisano jemstvo, ali ipak... priča Karmiline majke mogla je da bude uverljivija (kao što je to bilo u slučaju onog generala na kraju). Uzgred, sad se pitam šta je bilo sa zlom mamom nakon svega? 🤔

S: Da. Upravo tako. Moguće da je do epohe, ali pričamo o ljudima koji nisu priprosti, štaviše, rekla bih vrlo obrazovani za ono vreme. 

Čak i da su usamljeni, a ovde mislim prvenstveno na devojku koja je bila ''oduševljena'' svojom novom družbenicom, ipak, trebalo je da otac malo da porazmisli o svom ishitrenom postupku... osim, ako majka nije upotrebila svoje ''moći'' i omađijala ih...

O oduševljenju ću tek... 🙄

N: To bi mogao biti još jedan razlog. Vampirski magnetizam kao esencijalna osobina vrste. 

Ali naivnost žrtava prevare se nastavlja kroz celu priču. Iako je mlada proragonistkinja sve vreme izložena neuobičajenim "nasrtajima" svoje gošće, od kojih je nemalo onih koji se tiču ljubavne strasti i od kojih vidno zazire, pa do otvoreno hororičnih, do samog kraja u Karmilu niko ne sumnja.

Posebno mi je neverovatno da se posle epizode Karmilinig nestanka, sve sleglo bez  pitanja. I sve to u jeku epidemije čudnovatih smrti svuda unaokolo.

S: Prilično bizarno i neuravnoteženo, rekla bih.

Sa jedne strane imamo devojku željnu pažnje (previše naivnu devojku koja nije imala mnogo kontakata sa muškim, a izgleda ni sa ženskim svetom... 🤣) i njenu nemogućnost zdrave procene, a sa druge devojku - predatora, ozbiljno naklonjenu istom polu...

Naravno, opet uzimajući u obzir vreme dešavanja radnje, pa i samo vreme u kome je Le Fanu pisao, tema homoseksualnosti je bila tabu. 

N:To jeste zanimljivo i intrigantno. No, čini se sasvim prirodno, ne zato što je nama u ovo vreme uobičajeno (znaš mene i moje konzervativne stavove 😆), nego što vampire vezujem za neobuzdanu telesnu strast. Pa kad može Drakula da bude ultimativni zavodnik, što ne bi prelepa vampirica. A budimo pošteni u 150 godina postojanja kad to toliko upražnjavaš moraš malo i da šaraš 😂

Šalu na stranu, ti opisi su mi dobri, jer žrtva u isto vreme oseća i privlalčnost i odbojnost, što deluje prilično uverljivo stanje svesti u susretu sa nekim tako užasnim entitetom.

Ovo me podseća na jedan zanimljiv opis sa kraja u kome se ponašanje vampira, u njegovoj opsesivnosti prema žrtvi i potrebi da ravnomerno osvaja i muči, umnogome poklapa sa stanjem poznatim u psihologiji kao narcisoidni poremećaj.

S: Drakula kakvog mi danas poznajemo je nastao po uzoru na Karmilu, znaš?! 😉

U stvari, ova priča je poslužila Stokeru kao model za pisanje jedne od mojih omiljenih knjiga 😁

Dakle, prvo je bila ONA... pa tek onda ON 

Vidiš... žena je prva počela...

Uvek je žena 🤣🙄 Niko tako slatko ne pije krv kao... ćutaću 🤭

Da se uozbiljim malo. 

Dakle, što se tiče same ideje, meni se Karmila dopala. Narativ je vrlo pitak; opisi su mi, takođe, lepi, precizni; karakteri fino razrađeni...

Dobro, ne svi 🙄, znam šta ćeš reći...

N: Žena, jašta 🙄

Slažemo se prilično (a kako drugačije, žensko ste, jel' te 😂) kad je u pitanju ova, kako si naglasila arhivampirska storija. Vrlo se lako čita i drži pažnju; čitalac žudi da se misterija reši, iako je pokadkad spotican opštim mestima. Što se likova tiče imam zamerku na onog "Van Helsinga" s kraja koji se pojavljuje niotkuda, baš kao "iznenadna sila koja rešava stvar". To kraj čini blago razočaravajućim, ali nikako ne tamni opšti utisak - da se, s obzirom na vreme u kojoj je pisana, zapravo radi o solidnoj priči, koju vredi upoznati.

S: Jest', poslednji put kad sam proveravala, bila smo žensko 💁‍♀️

Pa zato je i meni ostavila taj '' ni tam' - ni vam' '' utisak

U svakom slučaju, u ovom izdanju, uz Karmilu ima još Le Fanuovih priča koje su zanimljive, čak i bolje 😉, te doživeh taj ''pravi gotski horor''

Sama Karmila, da ne kažem Milarka 🤫 nema tu težinu

... ali se svakako može naći kao zasebna knjižica, videh... 🙄

Pa ko voli... 🤷‍♀️

Tebi hvala što si izgurao prikaz sa mnom do kraja, a šta je bilo sa dragom mamom?, eeee, to bih i ja volela da znam 🤔

N: Majka ima de se vrne u delu "Karmilina osveta" , ali je se neće rešiti sve do "Svi Karmilinig gresi 2" Bilo kako bilo, vampira se nisu oslobodili kao ni mnogi posle njih. Taj će, kako to predanje kaže, naše gore kršten demon, plašiti i impresionirati još mnoge generacije ljubitelja horora 😊 

S: ... i tako su nastale španske serije...

😳🤦‍♀️

Ajd zdravo 🖐

KLETVA KAINOVA 2- Aleksandar Tešić

Pre nekoliko godina, a mnogo pre nego što sam i saznala za Tešićevu Kletvu Kainovu, na nekom od onih "pametnijih" (ne znam zašto ovo stavih pod navodnike 😬) tv kanala, ne sećam se dal beše History 🤔 (moguće da jeste), naleteh na emisiju o vampirima. I ne bi to meni bilo interesantno da se pričalo o vampiru koji, izvorno, potiče iz Rumunije, sa Karpata, već o češkoj princezi Lenori Fon Švancerberg, navodnoj bohemijskoj vampirici.
Razapnuti u vremenu između nauke, sujeverja i magije, ljudi onog vremena su imali različite stavove o ovoj ženi. Najviše je onih koji su bili ubeđeni u Eleinorinu/Lenorinu povezanost sa mračnim...
Zanimljiva emisija, ukoliko budete bili u prilici, pogledajte, pa zaključite sami ko i šta je bila gospođa Fon Švarcenberg 😉
Ili

Jednostavno uzmite Kletvu Kainovu i čitajte.
Ono što je mene zaintrigiralo u prvom delu, a to je princeza Eleonora, zapravo će vam biti mnogo približnije objašnjeno u drugom.
Ok. Da vas ne zbunjujem previše
Naime, Kain 2 bi trebalo da bude nastavak priče o Goršiću i njegovim pokajanjima (čemu sam se i nadala, iskreno), međutim umesto da idemo u napred, vratićemo se u rikverc. Da saznamo kako je sve počelo, zašto je magia posthuma pustila svoje pipke sve do Srbije. Da pojurimo princa Nikolu Borovca, naplatimo mu za sva zlodela i muke i na trenutak se sretnemo sa 'hodočasnikom'
Dakle, KK2 je mlađi stariji brat KK1☝️
(Božesvašta sa ovim KK, kao šifra neka 🙄)
Moram priznati, jesam očekivala malo više, ali nisam nezadovoljna. Zabavila sam se, naročito pred kraj kada sam, konačno, izborivši se sa svim fon nemačkim i de francuskim imenima, dobila ono zbog čega već godinama trubim da je Tešić napisao odličan horor!
Pravi horor! A ne one slatkaste YA romančiće u kojima se zacopavaš u glavnog vampira, lepog, najlepšeg, najdivnijeg, koji, moš'misliti, mučen, izbegava da pije krv... duuuša napaćena, na ranu da ga priviješ... 🙄
Moreee... daj jednom pravog vampira, odvratnog krvopiju od koga će gaće da se napune! Gadnog i gladnog! Da se smrzneš koliko je jeziv, a ne da čitaš i vičeš "Aaa, micaa! 😍"
Kakva bre mica!? 🙄 Aaa, daj kolac! 🧛‍♂️🧟‍♂️

NAKOT - Goran Skrobonja

- Karaburka!
Ovako i kao iz topa odgovaram skoro uvek kada me pitaju iz kog sam kraja 😁
Odrasla u naselju ušuškanom između zvezdarske šume i Dunava, ponosna na "svoju" Staru Karaburmu...
I eto, nije sad da sam lokal patriota, ali... da objasnim ☝️
Ako Zvezda i Partizan igraju derbi, ja opet navijam za Ofk 🤷‍♀️
Detinjstvo sam provela na tom stadionu, red je da se odužim...
I ko nam je sada kriv što naša "Stara" više ne izgleda tako pitomo kao nekad, što se doselilo s koca i konopca, što je nama od te Karaburme ostalo samo ime...

A volimo je... i dalje
I tu, baš tu, kada Partizancem krenete nizbrdo ka Bogosloviji, stoji jedna siva zgrada sa bodljama. Baš tako smo je mi klinci Karaburci doživljavali... kao ogromnu, ružnu i pomalo zlokobnu, gde stoji na mestu... tamo... dole...
Nikada nisam volela taj potez prema Bogosliviji ... leti - nigde hlada da se sakriješ, zimi (ili kad pada kiša) - pešaka je nemoguće proći a da te automobili ne okupaju...
A nju ugledaš odmah i šanse nema da vidiš bilo šta drugo dok se ne spustiš do skvera...
Iz kog god pravca da dolaziš, vidiš sivu, bodljikavu, ćoškastu, koja mnogima što iz nekog razloga dolaze na Karaburmu, služi kao orjentir. Taksistima najčešće...
- Gde ćete?
- Karaburma... kod omladins...
- Ma znam, Bogoslovija, kod one zgrade, pa gore Partizanskim ili dole Višnjičkom?
...
Ma šta ima u toj višespratnici, pa da je toliko posebna, pitaćete
Pobogu, zgrada ko zgrada, stambeni objekat u kome žive neki tamo ljudi...
Ništa neobično, daj ne davi, sreće ti... 🙄

Evo, neću dugo, samo da vam objasnim zbog čega je ona toliko važna! Obećavam!
Vidite, u pravu ste. Jeste, žive tamo neki ljudi, ali... žive i bebe!

Daaaj, Slavice! Ne preteruj! Bebe?! Ozbiljna si?! Ne, ti nas zezaš...

Ne, ne, ne! Kad vam kažem! Nisu to obične bebe! Nisu! Ovo su demonske bebe, majke mi mile!

E sad ga pretera! Otkud beba može biti demonska? Ono jest', umeju da budu kmezave i da smrduckaju pomalo, ali... baš da su toliko grozne?! Hajde, molim te... 🙄

Dobro, ako meni ne verujete, a vi pročitajte "Nakot" pa će vam sve biti jasnije...
Ono što ja još samo mogu da vam kažem o knjizi jeste da sam, čitajući je, mogla da osetim onu jezivu atmosferu "Variola vere", da sam, bez obzira na to što sam svesna da je sve ovo fikcija, imala kristalno čiste slike događaja koji su opisani i pitanja "Da li se ovo desilo?" Ili "Da li je moguće da nam se, jednom, zaista, dogodi?" ...
Radnja se odvija brzo, skoro kao da gledate sam film...
Kao da ste u nekom dinamičnom trileru u koji su utkani fini elementi horora. Nećete se upišavati u gaće, ne boj te se! Nećete. Ali vam neće biti sve jedno kada budete videli na šta su sve sposobna ta mala, slatka, bucmasta stvorenaja!
Priču ćete pratiti kroz nekoliko likova, od kojih će vam pojedini biti simpatični, dok ćete druge, kao što je gospodin Aleksijević, želeti da razapnete, zapitaćete se da li je moguće da zveri, krvnici, zaista mogu do te mere da se promene i primire i da niko, ama baš niko, ne posumnja u njihovu pravu prirodu... a on je, taj gospodin, taj starac koji svoje dane otaljava životom u usamljenom tornju na Bogosloviji, on je voleo bebe... na neki samo njemu razumljiv način...

Ne bih da vam prepričavam radnju, ako vas zanima, sami ćete pronaći i pročitati ovo Skrobonjino delo...
Moja preporuka, a verujte, znam šta vam pričam ☝️😳, jeste da, ukoliko se odlučite da čitate, nipošto nemojte jesti... ima nas koji uz knjigu volimo da grickamo... NEMOJTE!
Sve ostalo je dozvoljeno.
Pa čak i sedenje na 'ladnom betonu 💁‍♀️

A da li će čovečanstvo preživeti? Eee, pa...
  " ~ Zaključujete, dakle, gospodine profesore, da nismo nimalo gori od bubašvaba?
    ~ Baš nimalo. "

Trilogija "POSLEDNJI GRAD- POTRAGA" - Nebojša Petković

Kada biste bili u prilici da birate, verujem da ovakvo mesto nikada ne biste izabrali za život. Ali, kada je takvo mesto jedino što preostane, nemate baš puno izbora, osim da bivstvujete na ruševinama civilizacije, na uspomenama koje su vremenom prešle u legende... na temeljima duboko ukopanim u stah i gubitak vere...
Da li čovek nastavlja da živi, prilagođavajući se, mireći se sa sudbinom, možda?
Nema puno nade u bolje sutra, jer ono što je danas - nije dobro, a onoga juče sećaju se malobrojni.
I reklo bi se, ako je tako, nešto smo, valjda, naučili?
No, ljudi se teško odriču svojih navika, ogorčeni postaju osvetoljubivi, osvetoljubivi postaju ubice, a ubice vođe...
I kakav god bio, dobar ili loš, stranu moraš izabrati. A podela je uvek bilo... i biće...

Vuk je dečak koji živi u tom vremenu. Rođen je davno posle ratova koji su uništili svet i ne zna za bolje. Zna za "nekada", slušao je priče...
Jedna takva priča raspiriće dečiju radoznalost, probuditi nadu... a događaj koji će uslediti, nateraće ga da krene u potragu.
Potragu za Poslednjim gradom.

I sad bi trebalo da vam pričam o utisku koji je na mene ostavila prva knjiga iz trilogije Poslednji grad, jel'te? Hoću, naravno... ali, ovakve knjige zahtevaju pričanje uz obavezno mlataranje rukama, pravljenje onih 😮😳😱 izraza lica... upoređivanja sa svakojakim sličnim scenarijima koji bi zaista mogli da nas zadese u budućnosti. Dobro, de... ajd' sad... onih ekspresija ima i ovakvih 😍🤭 priznajem
Naročito u klanu Vrana, dabome 😁
... vraćam se čim se saberem ☝️
...
Dakle! Utisak! Mogu da kažem da sam već sa prvim stranicama bila zaintrigirana. Smestiti priču u postapokaliptični period, svakako nije novost. Fantastika, dakako, počiva na takvim idejama, međutim, mračni opisi Kalemegdana i Avalskog tornja, ruinirani, napušteni, u korov urasli auto-putevi na kojima vas mogu napasti svakakvi stvorovi... propale fabrike pretvorene u tržnice na kojima se može kupiti sve od običnih potrepština do onih drugih "potrepština", suprotstavljeni klanovi, verovanja u stare bogove... sve to, upakovano, ispričano pitkim narativom daje ovoj knjizi specifičan karakter onih knjiga kroz koje razvijate filmove, nervirate se, volite i mrzite ...
I imate želju da ponekad zastanete, i baš u tom trenutku nekom od likova opalite šakom po tintari uz jedno "zvrndov" ili " 'de s' pošo, budalo?!"
Šalu na stranu, knjigu sam doživela pomalo i kao upozorenje na to da, ne saberemo se, ne budemo li promenili nešto, ishod zaista može biti ovakav. A posledice nisu samo gubitak materijalnog, već i onog mnogo značajnijeg za čim prečesto posežemo tek kad stisne nevolja.
I da ne budem preozbiljna sad, završiću ovako
Pandora, sestro slatka, nađi neku zanimaciju... šetaj, čitaj, nađi dečka... uzmi šminkaj se, aman! Radi bilo šta... nemoj da ti je toliko dosadno u životu da bi morala da zabadaš nos gde mu mesto nije. Ako te baš toliko zanima šta je u onoj kutiji, evo ja ću ti kažem ☝️🙄
Nema ništa, sam' neki prošlogodišnji računi za struju i bajati kuponi za Mek istekli još u martu mesecu...

DECA NOĆI - Den Simons

Na šta prvo pomislite kada čujete reč vampir? 😊
Na blede krvopije koje izlaze noću, piju krv i boje se sunčeve svetlosti, raspeća i belog luka? 🤔
Na glumce kao sto su Klaus Kinski, Bela Lugoši, Gari Oldman ili na neke mlađe i lepše kao što su Luk Evans, Ijan Samerholder? 😎
Na Stokerovog Drakulu, Vampirske dnevnike ili Sumrak sagu?
... da, da... baš tako! Takvi vampiri ne postoje.
To je potpuno nemoguće! Neverovatno!

Ali, da li ste se ikad zapitali da su, možda,  vampiri potpuno mogući. 😏
 Da nisu ona neverovatna bića o kojima su ispričane još neverovatnije priče. Da su oni, u stvari, ljudi koji imaju redak poremećaj organizma zbog koga moraju da piju krv...
Da ono što njih ubija, može da pomogne drugim ljudima, da ih izleči od retkih bolesti...

Da... i ovo zvuči neverovatno.😕
Čitajući Simonsovu Decu noći, morala sam da se zamislim.
Radnja knjige koju je on smestio u vreme neposredno posle Čaušeskuove vladavine u Rumuniji, na momente mi je delovala jako stvarno. Ostala sam zabezeknuta i zgrožena opisima sirotišta u kojima su, navodno, vodili "brigu" o deci bez roditelja. A priča o vampirima je ovde sporedna u odnosu na priču u rumunskom društvu koje pokušava da se oporavi od dugogodišnje diktature i propadanja.
Doktorka Kejt Nojman i sveštenik O'Rork će biti upleteni u mrežu kriminala i korupcije, pokušavajući da spasu jedno od te dece.

Moram da priznam, da, iako je ovaj Simonsov roman označen kao horor, mene više podseća na triler. Dramatičan, dinamičan i nimalo dosadan triler koji će vam svakako držati pažnju i napinjati živce do granice pucanja.
Meni sigurno jeste. 😉

LETO NOĆI - Den Simons

Ko čemu, ja o hororima... 😏😁
Šta ću, kad sam ljubitelj ovog žanra. Zato ću vam opisati svoje utiske o Simonsovom "Letu noći"

   Znate li onaj osećaj kada se odjednom naježite, a nije vam hladno? Onaj, kada vam se, bukvalno, nešto penje uz leđa?
Ili, kada, u mraku osluškujete u nadi da nećete čuti nikakav neobičan šum, a onda vam čak i tišina deluje jezivo?
E takav osećaj je u meni izazvala ova knjiga. 😱
   Čitava priča odvija se u gradiću Elm Hejven, koji je, u najmanju ruku, čudan.
   Petorica dečaka, suočava se sa užasima koji počinju da im se dešavaju na letnjem raspustu, kada njihova stara škola, koja je pred zatvaranjem, počinje da otkriva svoje mračne tajne.
Nešto se krije u mraku...
Nešto, zbog čega noću zaključavaš vrata i ostavljaš svetlo da gori...
Nešto, čega se mali broj ljudi u gradu seća i nerado govori o tome.
  "Šta ih je to očekivalo u tami guste šume?
Dejl je zatvorio oči i prisećao se gospođe Dugan koja je već osam meseci bila mrtva. Tabija, onako kako ga je zadnji put video u svom podrumu, belog i podbulog, sa kožom koja se zbog unitrašnjeg raspadanja počela guliti poput bele gume. Dugih, sluzavih stvorenja koja su rovala tunele pod zemljom i njihovih razjapljenih čeljusti koje su ih vrebale pod tankim slojem lišća i zemlje. Vojnika, onako kako ga je Majk opisao i njegovog lica , koje se razvlačilo i široku surlu obrubljrnu bezbrojnim zubima"
   Iako je ovo, pre svega horor, ova knjiga je, takođe, i priča o prijateljstvu među dečacima koji su u mnogim situacijama pametniji, snalažljiviji i daleko hrabriji od odraslih.
Od odraslih koji nisu dobri ljudi...
Od odraslih, koji se sve sem toga.
Od ljudi kao što je Van Sajk.
A svaki put kada bih pokušala naglas da izgovorim ime tog zlikovca, zazvučalo mi je kao siktanje zmije.
    Na momente mi se čak i činilo da je priča previše razvučena, ali zahvaljujući veštim Simonsovim opisima i detaljima, imala sam utisak kao da gledam odličan film.
   Dobro, sad sam vas ponovo naplašila (neću više, obećavam! Časna reč! 😎) ali se nadam da sam vas i zainteresovala da "Leto noći" svakako pročitate ukoliko volite horore. ☺

KAPIJE ANUBISA- Tim Pauers

Pre par dana, dođe mi prijateljica u posetu. Raspričasmo se i kako to obično biva, u jednom momentu ona me pita:
- I? Šta se čita?
Jooooj, ljudi moji, što ja volim to pitanje! 🤣🙆‍♀️
(Ne moram ni da vam kažem da se ona odmah pokajala što je uopšte i pomenula čitanje ☝️😳)

- E, baš sam juče završila "Kapije Anubisa", kažem i nastavljam da verglam
- Vidiš, to ti je fantastika, ali ne epska i ne naučna, nego samo fantastika.
Ona me gleda belo, vidim, ništa joj nije jasno, pa rešim da joj u kratkim crtama prepričam knjigu (u "kratko" računajte moje pričanje od cca 45 min 😬)
- Znaš, mnooogo je interesantna! Priča se vrti oko Brendana Dojla, koji dobija veoma primamljivu ponudu za posao. Takođe, Dojl će ovde videti i priliku da se bavi istraživanjem vezanim za oblast književnosti i život Vilijema Ešblesa, pesnika, za čiji se rad Dojl naročito zanimao.
Međutim, kada bogati poslodavac počne da objašnjava da putovanje na koje planira da povede i Dojla nije samo običan put "na neko mesto", Dojl će posumnjati da je starac "pomerio pameću" i da putovanje kroz vreme nije moguće... ipak, pristaće na ponudu i posle uspešnog "skoka", zaglaviće u Londonu hiljaduosamstoineke godine...

- A je l' se tebi ne vrti u glavi? 🤔
- Jok. Što pitaš? 😁
- Ma onako... nastavi. 🙄

- Da. Tu nastaju peripetije jer Dojl upada u niz avantura pokušavajući da se vrati u "svoje vreme" A znaš šta mi je bilo skroz interesantno? Ti opisi Londona s početka 19. veka! Kao u Dikensovim knjigama, a ti ZNAŠ koliko ja volim Dikensa!... eeej! Ma samo sam čekala kada će od nekud iskočiti Oliver Tvist ili Skrudž!... a mislim da se Dojl tokom svog lutanja londonskim ulicama čak i sreo sa samim Dikensom!... uhhh, i onaj klovn Horabin! On mi je jeziv. Džoker iz Betmena je mala beba za njega, mamemi! U stvari, cela ta njegova ekipa prosjaka mi je jeziva!... pazi, nije ovo horor, ali neke scene su toliko zastrašujuće... užasne! Izuzetak su Horabinovi neuspeli eksperimenti, Greške, koji su mene više podsetili na Mapetovce nego na kreature od kojih ti se ledi krv... A tu je i taj Psoliki Džo koga svi jure... on ti dođe nešto kao vukodlak! Nenene, ne baš vukodlak, ali nešto na taj fazon. U stvari, Džo može da ulazi u tuđa tela, mada se u njima nikada ne zadržava dugo jer ima problem... ako budeš čitala, videćeš sama o čemu se radi...
Ma, ne možeš da veruješ kakva ludnica od knjige! Čudovišta, magija, duhovi, Egipatski bogovi, čak i neki vanzemaljci... a uz sve to istorijski poznati likovi! Dž. G. Bajron, Napoleon, Britanski kraljevi... bućkuriš svega i svačega, ali odlično smućkan!
 A na momente sam se i zasmejala! Ozbiljno! Dijalozi su uvrnuti, sarkastični, duhoviti... i da ti kažem još nešto, knjiga uopšte nije dosadna, radnja se odvija brzo, čas si u Engleskoj, pa u Grčkoj, pa skočiš u Egipat!... i skačeš kroz vreme i istoriju... i što me gledaš tako??? 😳😮
- Pa pitam se u kom momentu ćeš da se onesvestiš... znaš li kad si poslednji put udahnula?

I tu ja ukapiram koliko sam se zalaufala, pa smanjim na 1000 obrtaja... 🤦‍♀️
- E, nisam ti rekla! Po romanu ovog pisca urađen je scenario za "Pirate sa Kariba"!
O'š da čitaš Anubisa? 😄
- Hoću. Sreća, te te prekinuh na vreme, inače ne bi ni bilo potrebe da čitam... 🤣