Trilogija "POSLEDNJI GRAD- POTRAGA" - Nebojša Petković

Kada biste bili u prilici da birate, verujem da ovakvo mesto nikada ne biste izabrali za život. Ali, kada je takvo mesto jedino što preostane, nemate baš puno izbora, osim da bivstvujete na ruševinama civilizacije, na uspomenama koje su vremenom prešle u legende... na temeljima duboko ukopanim u stah i gubitak vere...
Da li čovek nastavlja da živi, prilagođavajući se, mireći se sa sudbinom, možda?
Nema puno nade u bolje sutra, jer ono što je danas - nije dobro, a onoga juče sećaju se malobrojni.
I reklo bi se, ako je tako, nešto smo, valjda, naučili?
No, ljudi se teško odriču svojih navika, ogorčeni postaju osvetoljubivi, osvetoljubivi postaju ubice, a ubice vođe...
I kakav god bio, dobar ili loš, stranu moraš izabrati. A podela je uvek bilo... i biće...

Vuk je dečak koji živi u tom vremenu. Rođen je davno posle ratova koji su uništili svet i ne zna za bolje. Zna za "nekada", slušao je priče...
Jedna takva priča raspiriće dečiju radoznalost, probuditi nadu... a događaj koji će uslediti, nateraće ga da krene u potragu.
Potragu za Poslednjim gradom.

I sad bi trebalo da vam pričam o utisku koji je na mene ostavila prva knjiga iz trilogije Poslednji grad, jel'te? Hoću, naravno... ali, ovakve knjige zahtevaju pričanje uz obavezno mlataranje rukama, pravljenje onih 😮😳😱 izraza lica... upoređivanja sa svakojakim sličnim scenarijima koji bi zaista mogli da nas zadese u budućnosti. Dobro, de... ajd' sad... onih ekspresija ima i ovakvih 😍🤭 priznajem
Naročito u klanu Vrana, dabome 😁
... vraćam se čim se saberem ☝️
...
Dakle! Utisak! Mogu da kažem da sam već sa prvim stranicama bila zaintrigirana. Smestiti priču u postapokaliptični period, svakako nije novost. Fantastika, dakako, počiva na takvim idejama, međutim, mračni opisi Kalemegdana i Avalskog tornja, ruinirani, napušteni, u korov urasli auto-putevi na kojima vas mogu napasti svakakvi stvorovi... propale fabrike pretvorene u tržnice na kojima se može kupiti sve od običnih potrepština do onih drugih "potrepština", suprotstavljeni klanovi, verovanja u stare bogove... sve to, upakovano, ispričano pitkim narativom daje ovoj knjizi specifičan karakter onih knjiga kroz koje razvijate filmove, nervirate se, volite i mrzite ...
I imate želju da ponekad zastanete, i baš u tom trenutku nekom od likova opalite šakom po tintari uz jedno "zvrndov" ili " 'de s' pošo, budalo?!"
Šalu na stranu, knjigu sam doživela pomalo i kao upozorenje na to da, ne saberemo se, ne budemo li promenili nešto, ishod zaista može biti ovakav. A posledice nisu samo gubitak materijalnog, već i onog mnogo značajnijeg za čim prečesto posežemo tek kad stisne nevolja.
I da ne budem preozbiljna sad, završiću ovako
Pandora, sestro slatka, nađi neku zanimaciju... šetaj, čitaj, nađi dečka... uzmi šminkaj se, aman! Radi bilo šta... nemoj da ti je toliko dosadno u životu da bi morala da zabadaš nos gde mu mesto nije. Ako te baš toliko zanima šta je u onoj kutiji, evo ja ću ti kažem ☝️🙄
Nema ništa, sam' neki prošlogodišnji računi za struju i bajati kuponi za Mek istekli još u martu mesecu...

DECA NOĆI - Den Simons

Na šta prvo pomislite kada čujete reč vampir? 😊
Na blede krvopije koje izlaze noću, piju krv i boje se sunčeve svetlosti, raspeća i belog luka? 🤔
Na glumce kao sto su Klaus Kinski, Bela Lugoši, Gari Oldman ili na neke mlađe i lepše kao što su Luk Evans, Ijan Samerholder? 😎
Na Stokerovog Drakulu, Vampirske dnevnike ili Sumrak sagu?
... da, da... baš tako! Takvi vampiri ne postoje.
To je potpuno nemoguće! Neverovatno!

Ali, da li ste se ikad zapitali da su, možda,  vampiri potpuno mogući. 😏
 Da nisu ona neverovatna bića o kojima su ispričane još neverovatnije priče. Da su oni, u stvari, ljudi koji imaju redak poremećaj organizma zbog koga moraju da piju krv...
Da ono što njih ubija, može da pomogne drugim ljudima, da ih izleči od retkih bolesti...

Da... i ovo zvuči neverovatno.😕
Čitajući Simonsovu Decu noći, morala sam da se zamislim.
Radnja knjige koju je on smestio u vreme neposredno posle Čaušeskuove vladavine u Rumuniji, na momente mi je delovala jako stvarno. Ostala sam zabezeknuta i zgrožena opisima sirotišta u kojima su, navodno, vodili "brigu" o deci bez roditelja. A priča o vampirima je ovde sporedna u odnosu na priču u rumunskom društvu koje pokušava da se oporavi od dugogodišnje diktature i propadanja.
Doktorka Kejt Nojman i sveštenik O'Rork će biti upleteni u mrežu kriminala i korupcije, pokušavajući da spasu jedno od te dece.

Moram da priznam, da, iako je ovaj Simonsov roman označen kao horor, mene više podseća na triler. Dramatičan, dinamičan i nimalo dosadan triler koji će vam svakako držati pažnju i napinjati živce do granice pucanja.
Meni sigurno jeste. 😉

LETO NOĆI - Den Simons

Ko čemu, ja o hororima... 😏😁
Šta ću, kad sam ljubitelj ovog žanra. Zato ću vam opisati svoje utiske o Simonsovom "Letu noći"

   Znate li onaj osećaj kada se odjednom naježite, a nije vam hladno? Onaj, kada vam se, bukvalno, nešto penje uz leđa?
Ili, kada, u mraku osluškujete u nadi da nećete čuti nikakav neobičan šum, a onda vam čak i tišina deluje jezivo?
E takav osećaj je u meni izazvala ova knjiga. 😱
   Čitava priča odvija se u gradiću Elm Hejven, koji je, u najmanju ruku, čudan.
   Petorica dečaka, suočava se sa užasima koji počinju da im se dešavaju na letnjem raspustu, kada njihova stara škola, koja je pred zatvaranjem, počinje da otkriva svoje mračne tajne.
Nešto se krije u mraku...
Nešto, zbog čega noću zaključavaš vrata i ostavljaš svetlo da gori...
Nešto, čega se mali broj ljudi u gradu seća i nerado govori o tome.
  "Šta ih je to očekivalo u tami guste šume?
Dejl je zatvorio oči i prisećao se gospođe Dugan koja je već osam meseci bila mrtva. Tabija, onako kako ga je zadnji put video u svom podrumu, belog i podbulog, sa kožom koja se zbog unitrašnjeg raspadanja počela guliti poput bele gume. Dugih, sluzavih stvorenja koja su rovala tunele pod zemljom i njihovih razjapljenih čeljusti koje su ih vrebale pod tankim slojem lišća i zemlje. Vojnika, onako kako ga je Majk opisao i njegovog lica , koje se razvlačilo i široku surlu obrubljrnu bezbrojnim zubima"
   Iako je ovo, pre svega horor, ova knjiga je, takođe, i priča o prijateljstvu među dečacima koji su u mnogim situacijama pametniji, snalažljiviji i daleko hrabriji od odraslih.
Od odraslih koji nisu dobri ljudi...
Od odraslih, koji se sve sem toga.
Od ljudi kao što je Van Sajk.
A svaki put kada bih pokušala naglas da izgovorim ime tog zlikovca, zazvučalo mi je kao siktanje zmije.
    Na momente mi se čak i činilo da je priča previše razvučena, ali zahvaljujući veštim Simonsovim opisima i detaljima, imala sam utisak kao da gledam odličan film.
   Dobro, sad sam vas ponovo naplašila (neću više, obećavam! Časna reč! 😎) ali se nadam da sam vas i zainteresovala da "Leto noći" svakako pročitate ukoliko volite horore. ☺

KAPIJE ANUBISA- Tim Pauers

Pre par dana, dođe mi prijateljica u posetu. Raspričasmo se i kako to obično biva, u jednom momentu ona me pita:
- I? Šta se čita?
Jooooj, ljudi moji, što ja volim to pitanje! 🤣🙆‍♀️
(Ne moram ni da vam kažem da se ona odmah pokajala što je uopšte i pomenula čitanje ☝️😳)

- E, baš sam juče završila "Kapije Anubisa", kažem i nastavljam da verglam
- Vidiš, to ti je fantastika, ali ne epska i ne naučna, nego samo fantastika.
Ona me gleda belo, vidim, ništa joj nije jasno, pa rešim da joj u kratkim crtama prepričam knjigu (u "kratko" računajte moje pričanje od cca 45 min 😬)
- Znaš, mnooogo je interesantna! Priča se vrti oko Brendana Dojla, koji dobija veoma primamljivu ponudu za posao. Takođe, Dojl će ovde videti i priliku da se bavi istraživanjem vezanim za oblast književnosti i život Vilijema Ešblesa, pesnika, za čiji se rad Dojl naročito zanimao.
Međutim, kada bogati poslodavac počne da objašnjava da putovanje na koje planira da povede i Dojla nije samo običan put "na neko mesto", Dojl će posumnjati da je starac "pomerio pameću" i da putovanje kroz vreme nije moguće... ipak, pristaće na ponudu i posle uspešnog "skoka", zaglaviće u Londonu hiljaduosamstoineke godine...

- A je l' se tebi ne vrti u glavi? 🤔
- Jok. Što pitaš? 😁
- Ma onako... nastavi. 🙄

- Da. Tu nastaju peripetije jer Dojl upada u niz avantura pokušavajući da se vrati u "svoje vreme" A znaš šta mi je bilo skroz interesantno? Ti opisi Londona s početka 19. veka! Kao u Dikensovim knjigama, a ti ZNAŠ koliko ja volim Dikensa!... eeej! Ma samo sam čekala kada će od nekud iskočiti Oliver Tvist ili Skrudž!... a mislim da se Dojl tokom svog lutanja londonskim ulicama čak i sreo sa samim Dikensom!... uhhh, i onaj klovn Horabin! On mi je jeziv. Džoker iz Betmena je mala beba za njega, mamemi! U stvari, cela ta njegova ekipa prosjaka mi je jeziva!... pazi, nije ovo horor, ali neke scene su toliko zastrašujuće... užasne! Izuzetak su Horabinovi neuspeli eksperimenti, Greške, koji su mene više podsetili na Mapetovce nego na kreature od kojih ti se ledi krv... A tu je i taj Psoliki Džo koga svi jure... on ti dođe nešto kao vukodlak! Nenene, ne baš vukodlak, ali nešto na taj fazon. U stvari, Džo može da ulazi u tuđa tela, mada se u njima nikada ne zadržava dugo jer ima problem... ako budeš čitala, videćeš sama o čemu se radi...
Ma, ne možeš da veruješ kakva ludnica od knjige! Čudovišta, magija, duhovi, Egipatski bogovi, čak i neki vanzemaljci... a uz sve to istorijski poznati likovi! Dž. G. Bajron, Napoleon, Britanski kraljevi... bućkuriš svega i svačega, ali odlično smućkan!
 A na momente sam se i zasmejala! Ozbiljno! Dijalozi su uvrnuti, sarkastični, duhoviti... i da ti kažem još nešto, knjiga uopšte nije dosadna, radnja se odvija brzo, čas si u Engleskoj, pa u Grčkoj, pa skočiš u Egipat!... i skačeš kroz vreme i istoriju... i što me gledaš tako??? 😳😮
- Pa pitam se u kom momentu ćeš da se onesvestiš... znaš li kad si poslednji put udahnula?

I tu ja ukapiram koliko sam se zalaufala, pa smanjim na 1000 obrtaja... 🤦‍♀️
- E, nisam ti rekla! Po romanu ovog pisca urađen je scenario za "Pirate sa Kariba"!
O'š da čitaš Anubisa? 😄
- Hoću. Sreća, te te prekinuh na vreme, inače ne bi ni bilo potrebe da čitam... 🤣

FANTOM IZ OPERE - Gaston Leru

Da li ste znali da je 2016. godine, pozorište u Parizu u kome je, u oktobru, trebalo da bude izveden mjuzikl "Fantom iz Opere", zahvatio požar? Naravno, premijera je odložena, a kasnije i otkazana, te ova predstava do dana današnjeg nije imala svoje izvođenje u Parizu.  💁‍♀️
A da li ste znali da pariska pozorišta imaju dugu "tradiciju" nesrećnih događaja koje prate požari, atentati, neobične i "slučajne" smrti?
Upravo oni su poslužili kao inspiraciju Gastonu Leruu za delo "Fantom iz Opere"
...

Iako, u osnovi, ljubavna priča, ovaj klasik je protkan misterijom i elementima gotik horora.
Kao glavni lik u ovoj vanvremenskoj priči pojavljuje se Kristina Daje. Naivna, ali ipak hrabra i uporna, Kristina uspeva da dobije vodeću ulogu u predstavi zahvaljujući trudu koji ulaže da bi razvila svoje glasovne sposobnosti do perfekcije. U tome će joj pomoći "glas anđela" koji će je voditi, a ona će ga slediti neko vreme, sve dok se ovaj Anđeo muzike ne razotkrije, otkrivajući joj Fantoma tame, hladnog i okrutnog, ali u isto vreme, povređenog i izgubljenog.
Rasplet nastaje kada na scenu stupi Raul, Kristinin prijatelj iz detinjstva koji se, kao i Fantom, zaljubljuje u mladu pevačicu čime se ovaj ljubavni trougao zatvara. 🙄
U međuvremenu, u Operi će nastati pometnja kada upravnici dobiju misteriozno pismo sa vrlo specifičnim zahtevima. 🤐🤐🤐
...
Svoju fascinaciju Palatom Garnije, Leru je pretočio u fantastične i veoma precizne opise, a pojedine događaje koji su se zaista desili, začinio i dao im misterioznu notu. Sve to čini ovo delo nezaboravnim putovanjem u 19. vek.
Pa, ako baš hoćete, i avanturom, na neki način... 🤷🏼‍♀️
 Lutaćete podrumima Opere, osluškivati pesmu Fantoma kroz zidove, plašiti se da pogledate u ogledala, a neretko će vam pogled odlutati u vis (za svaki slučaj!) 😈
Zar to nije avantura? 😉🤷🏼‍♀️
 Likovi su, mahom, odlično psihološki razrađeni, osim, naravno, Fantoma koji je, kao i svaki negativac (ili ne?), enigma, pa je nama, čitaocima, ostavljeno na volju na koju će stranu da prevagne. 😉

O ekranizaciji ovog dela ne bih da pričam, opštepoznato je da je urađeno nekoliko filmskih adaptacija i veliki broj pozorišnih predstava/mjuzikla.
Verujem da je vama najpoznatija ona filmska verzija sa Dž. Batlerom u glavnoj ulozi, koju, evo priznajem! 😳, ja nikada nisam pogledala u celosti...  🤷🏼‍♀️

Što se tiče knjige, imate moju preporuku, a ukoliko ste, pak, zainteresivani za parodiju na ovu temu, onda zavirite u Pračetovu "Maskaradu"
Isto vam je to... samo malo drugačije ☝️😁

KJIGA O GROBLJU - Nil Gejmen

Na sam pomen groblja, mene, moram
priznati, odmah prođe neka jeza, što se kaže. I ne zbog toga što su groblja strašna, čak ni zbog toga što se užasno bojim smrti (znaaaammm, to je jedina sigurna stvar, i ne morate da mi objašnjavate da nemam čega da se plašim, da nas sve to jednog dana čeka, ko se nije rodio, nije ni umro, itd... sve je to meni jasno, ali cvikam, ozbiljno! 🙄😱), već zbog neke tuge koju osetim kada pomislim na tu beskonačnu konačnost jednog života. 😞
I na kraju završiš kao... uhhh, neću da mračim, ovo bi trebalo da bude šaljiv post. 🙃
Zato ću pomenuti samo lanac ishrane. 🤭🤢

Naime, mnogi od vas su već pisali o ovoj knjizi, oduševljeni, hvalili Gejmenovu maštu, ideju i način na koji piše. I sve je o njoj već rečeno...

Priču o dečaku (N)Iku Ovensu znate. Priču o njegovom odrastanju na groblju među duhovima. O opasnosti zvanoj ''Čovek pod imenom Džek'' koja čeka dečaka negde u spoljnom svetu, svetu izvan kapije groblja, kako bi dovršio započeto. O čudnom i neverovatnom Ikovom prijateljstvu sa jednim vampirom, jednom mladom vešticom i jedinim živim "stvorenjem", devojčicom Skarlet.
Priča puna ljubavi, životnih mudrosti, toplija i od kamena koji je celog dana bio izložen suncu.

A evo ja, "Knjigu o groblju" pročitah po drugi put.
Prvi put sam je čitala pre nekih 5, 6, možda i 7 god (ne sećam se, davno beše), ali se sećam da sam bila oduševljena ilustracijama na koricama. 😁
Pomislila sam da bi se dopala i mojoj ćeri, eto, čita Potera, taman će joj biti interesantno! I iskrena da budem, tada je Nil Gejmen za mene bio potpuno nepoznat autor. ☝️😊
Mislim da sam malo pre toga gledala Zvezdanu prašinu (sećam se bombastične reklame, najave, i trejlera u kome sam zapazila jedino lik Mišel Pajfer - filmove gledam jako malo i jako retko, naročito nisam ljubitelj blokbastera 🙄), ali da nije ostavio neki utisak na mene (mislim da čak nisam obratila pažnju ni na to da je film rađen po knjizi). Uglavnom, kao što rekoh, Ko je taj Gejmen, uopšte?🤔🤷🏻‍♀️
 Kupih knjigu, i kao, je l'te, svaki drugi radoznali majmunčić, rešim "samo da zavirim". A svi znate šta to znači, dabome... zavirih čitavih 100 stranica u cugu!
Pa se zapitah, da li sam knjigu kupila sebi ili detetu...  🤦‍♀️ 🙄😂 i tu se zaljubi Cica u princa, mislim, dopadne mi se knjiga, dopadne mi se kako Nil piše, pa je bilo logično da nabavim i ostale njegove knjige, jer... to tako mora, zar ne? 🤷🏻‍♀️
I eto... moralo je da se dogodi i to ponovno čitanje. A utisak? Onaj prvi je ostao, ali kada doživite ono isto oduševljenje kao kada ste knjigu čitali prvi put, onda znate da ćete je voleti zauvek.
Sećate li se slogana za Politikin zabavnik?
"Za sve od 7 do 107"
E tako vam je i sa "Knjigom o groblju"! 😉💕

PEŠČANA HRONIKA - Pavle Zelić

Šta radim ovih dana?
Evo, igram se u pesku, negde na Novom Beogradu.
U stvari, posmatram...  Gledam kako se Novi Beograd gradio, razvijao, menjao, s godinama postajao ovakav kakvog ga danas znamo.
 Razmišljam o vremenu nekad...
Radne akcije koje su posle rata bile organizovane, a imale za cilj obnovu jedne uništene države. SFRJ.
Čitajući Peščanu hroniku Pavla Zelića, otkrivam koliko je tada narodu bilo bitno da bude u središtu zbivanja. Gradili su se mostovi, putevi, pruge. Širilo se bratstvo i jedinstvo. I nikome ništa nije bilo teško. Jer je bilo VAŽNO.
Mnogima koji su rođeni tih godina kada je Jugoslavija bila okrižena BRIGAMA, jedina briga bila je da iznova rastemo, da se podižemo iz pepela i prašine. Da iz peska izraste neki novi Beograd. Novi Beograd.
Ali, ne! Nije ova knjiga svedočanstvo jednog vremena.
Iako je potkrepljena istorijskim činjenicama, iako govori o tome kako se živelo za vreme i posle rata ili tih devedesetih kada je sve otišlo dođavola, ovo je priča o nečemu strašnom što se krije ispod svog tog silnog peska na kome je Novi Beograd sagrađen.
Horor, dakle! Da li ste zaista pomislili da ću vam pričati neku istorijsku priču?
Nema šanse!
Petorica dečaka ( pitam se zašto je uvek neka petorka, zašto ne, recimo, troje ili sedmoro dece, nego uvek baš petoro?! ), prijaviće se za radnu akciju, želeći da pomognu, da učestvuju, da budu deo nečega tako važnog! Po godinama previše mladi da bi uopšte mogli da učestvuju, ipak, uspeće u svojoj nameri da stignu među redove akcijaša. I prihvatiće ih, kao kurire. Dodeliće im zadatke i od njih očekivati rezultate. A oni će se, kao pravi pravcati Titovi pioniri, truditi.
A onda će se desiti nešto neočekivano, nešto užasno, nešto što će zapečatiti njihove sudbine i obeležiti to mesto na kome se sada nalaze stambene zgrade ispred čijeg ulaza raste korov.
Zašto je Ilija Orlović odlučio da se preseli baš tu? Šta ga je nateralo da se sa sinom, dečakom zatvorenim u neki svoj svet, nastani na jednom takvom mestu?
Instnkt mu govori da nešto nije u redu, ali, u Ilijinom životu ionako više ništa nije u redu od kako se povukao sa posla posle tragedije koja ga je promenila.
Ali, pokušaće. Zbog Lazara.
Ipak, možda ovo mesto i nije tako loše za život? Evo. Imaju čak i igralište za decu, Laki će steći nove drugare, eno ih, već ga pozivaju na igru!
A možda će i on sam steći neka nova poznanstva? Prići će toj lepoj ženi koja sedi sama na klupi zagledana u onu decu na igralištu. Možda?
Ali, ko je onaj mladić ispijenog izgleda, koji se tuda mota? Ne podnosi dilere i narkomane! To neće trpeti u kraju koji je odabrao za život svog deteta!
I kakva su to deca, pobogu?! Odeća im odudara od odeće današnjih klinaca. I čudno pričaju!
Lakiju se dopadaju. Žele da se igraju sa njim. To je dobro.
Međutim, Ilija će ubrzo shvatiti u kakvoj opasnosti se našao i na šta su ga "starosedeoci" upozoravali.

A znate kako sam ja čitala ovu knjigu? Sećate li se filmova na video - kasetama? Pustite traku, film teče nekim svojim tokom, bacajući vas u prošlost, pa još dalje u prošlost... a onda, kao da neko stisne dugme za fast forward i događaji se ubrzavaju. U jednom momentu stiskam pauzu i premotavam ( ovaj put u glavi), pa ponovo play i napred, sekvencu po sekvencu. I na kraju, ponovo ff, da bi mi se traka zapetljala, izvlačim je, ispravljam i nastavljam dalje. Na nekim mestima, traka je pogužvana i ne vidim dobro, ali ne smeta... ipak, ovaj film valja odgledati do kraja.

Iskrena da budem, nije ovo najbolji horor koji sam pročitala, daleko od toga. Mada, ne mogu da kažem ni da je loš. Jer nije. Samo... nije horor kakav sam očekivala.
Falilo mi je malo više jeze, naročito kod opisivanja duhova, jer sam (možda pogrešno?!)  stekla utisak da gledam Kaspera, dobrog duha, koji bi samo da se druži...
Nisam čak ni uspela da stvorim sliku da su duhovi zli, da su u stanju da ubiju, da su u stanju da učine bilo kakvo zlo. Ipak, posle svega, možda i nisu zli? Samo naterani da se, iz nekog razloga, tako ponašaju.

I eto. Dok se mnogi ovih dana žale na sneg i sve nevolje koje on donosi, ja se petljam sa peskom... slično vam je to.
Ako imate lopatu... potrebna je u oba slučaja.

SVINI TOD - Džejms Malkom Rajmer

Knjiga koju sam čitala daaavno, a koja je mnogima verovatno daleko poznatija kao film Tima Bartona, Svini Tod.
Međutim, iako je Barton jedan od mojih omiljenih režisera, iako su Helena Bonam Karter i Dzoni Dep moji omiljeni glumci, sam film (mjuzikl) nije na mene ostavio dovoljno jak utisak.
Sa knjigom je, već, drugačije...

Zanemarite sve što ste u filmu videli, jer, priča ne ide baš tako 😉
A kako je Svini Tod jedan od meni najdražih zloća, mnogo draži od Trboseka i Mister Hajda 😬, reći ću vam ponešto o njegovom liku.
Ako ste gajili simpatije prema Sviniju koga je Džoni Dep fantastično odglumio, zaboravite!
Pravi Tod nikako ne bi mogao da vam izazove čak ni mrvicu sažaljenja... niti je lepuškast, niti je osoba koja može u vama izazvati bilo kakvu vrstu saosećanja. Štaviše, Rajmer ga opisuje kao vrlo čudnog čoveka, neprivlačnog izgleda (odbojnog, reklo bi se 🤷🏻‍♀️) od koga svi zaziru...
Prosto, on je zao, promišljen, užasan u ophođenju prema Tobijasu, šegrtu koga ucenjuje i tuče...
Sa druge strane, Svini se bavio vrlo unosnim poslom. U čitavom Londonu nije postojao berberin koji bi vas tako glatko izbrijao kao Tod. Zbog toga, ljudi su ipak dolazili u njegovu radnju, posla i novca mu nikad nije manjkalo, i kao takav ovaj berberin je smatran za vrlo društveno prihvatljivu osobu.
Da. Svini Tod je berberin. Svini Tod je koljač!  On je demonski berberin iz ulice Flit!
Postoji li razlog za njegovo devijantno ponašanje? Može li se ono opravdati?
I, gde nestaju sve njegove mušterije?
Odgovor na ovo pitanje dobićete nešto kasnije.
⬇️⬇️⬇️⬇️

Ahh, ta gospođa Lovet! Divnog li stvorenja! 😍 Njene pite, daleko poznate... njen osmeh, nekima divan, nekima užasan
Osmeh koji "lebdi na usnama, ali ne dolazi iz srca!"
Ipak, svako će doći da kupi njene preukusne pite! Od čega li su napravljene, tako savršene?
Sećate li se malopređašnjeg pitanja o mušterijama? Eto vam odgovora. ☝️😉

Ako ste mislili da je ovo (opet se vraćam na Bartonov film) u osnovi ljubavna priča o pohlepi i osveti, grešite.
Iako ćete se kroz knjigu upoznati i sa Džoanom Oukli, naivnom i lakomislenom devojkom zaljubljenom u momka koji se otisnuo u svet da bi uspeo u životu, ipak, nećete moći da razmišljate o ljubavi. Zaista nećete. Jer, akcenat je stavljen na krv, jezu i pite 😬

Ukoliko vas zanima da zavirite u period  viktorijanske Engleske, ukoliko želite da se upoznate sa svom bedom i izopačenošću jednog vremena ili vas zanima priča o užasnom brici, koljaču koji je postao sinonim za serijskog ubicu, a kao takav i urbana legenda Londona, onda je ova knjiga prava preporuka za vas ☝️😬

I zapamtite! Osoba sa kojom ste danas ručali, već sutra može postati osoba koju ćete ručati
Ajd' uzdravlje 🙅‍♀️

SESTRE PO METLI - Teri Pračet

Ponovo ja o Pračetu. 😎

Šalu na stranu, ovo je knjiga koja svakako zaslužuje da se o njoj napiše par reči.
Pračetove "Sestre po metli" je jedna od prvih knjiga ovog izvanrednog pisca, koju sam pročitala
Evo, udritemesad! 🙈🙈 što ih nisam čitala po redu, pa da lepo počnem od "Boje magije", kako i treba...
Jednostavno, ova mi je prva dopala šaka i iskrena da budem, nisam previše očekivala od nje.
Slušala sam hvalospeve na račun Pračetovog pisanja, ali, kao sto već znate, to kod mene "ne pije vodu" 😉
Međutim, u nedostatku nečeg pametnijeg, odlučila sam da joj, ipak, dam šansu.
Kada počnete sa čitanjem neke knjige koja vam ne uliva previše nade da ćete se, čitajući je, dobro provesti, a onda vas toliko uvuče u sebe, da je ne ispuštate iz ruku do poslednje stranice, eeee to je taj osećaj! 😁
Vukla sam je sa sobom svuda! 😃
Bukvalno!
Pa šta drugo da radim, kada su mi društvo pravile tri otkačene veštice, jedna dvorska luda (nije lud, ali mu je to u opisu posla), princ- glumac u pokušaju, jedan duh bivšeg kralja i mačak koji ima sklonost da zaskače sve što je žensko, a ide na četiri noge (sumnjivu reputaciju ima, bije ga glas švalera, verovatno s razlogom 😕).

Baka Vedervaks, Nana Og i Magrat su veštice koje gledaju svoja posla. Svaka na svoj način.
Trude se da vode svoj veštičiji život ne mešajući se u politiku kraljevstva, ali kada pred njihova vrata konjanik donese bebu (za koju sve tri vrlo brzo otkrivaju da je princ, gle čuda!), one odlučuju da pomognu tako sto će bebu predati putujućem pozorištu... ništa lakše!
Veći je problem šta uraditi sa krunom?!! Jer, kraljeva je bilo i biće, ali kruna... eee, ona je važna! 😎
Prava zavrzlama nastaje onog momenta kada sadašnji kralj (ovaj jeste lud, ali, prirodno i ozbiljno!) reši da, pred čitavim narodom, predstavi veštice kao bezopasna i nebitna bića, koja njemu, je l' te, ne mogu ništa.
A prirodno je da se ljudi plaše veštica!
U stvari, koja je korist od toga biti veštica, ako te niko ne shvata za ozbiljno. 🤷‍♀️
Baka Vedervaks ne može da se pomiri sa tim i odlučuje da prekrši pravilo "nemešanja"
Pravila i jesu izmišljena da bi se kršila, zar ne?

Oni koji su ovu knjigu čitali (a verujem da vas ima), znaju dalji rasplet, a oni koji žele da saznaju šta se desilo sa malim Tomdžonom (princ je dobio takvo ime, jer veštice nisu znale da li da ga nazovu Tom ili Džon) će ipak morati da potraže ovo Pračetovo delo.
Ja sam ovom knjigom započela svoju avanturu po Disksvetu, a ona se i dalje nastavlja
A Pračeta ili zavoliš odjednom, ili ga nikad ne ukapiraš... treće nema... 😉

VLAD - POSLEDNJA ISPOVEST - K.K. Hamfriz

Šta je istina, a šta mit?

Ovo je prvo što ćete se zapitati kada krenete sa čitanjem ovog fantastičnog dela.
Odmah da vam kažem, ukoliko očekujute Drakulu na kakvog ste navikli gledajući holivudske filmove ili čitajući Stokera i Simonsa, ovde to nećete dobiti.
Ovo je drugačija priča. Pripovedanje o Vladu kakav je "možda" zaista bio. Priča o Vlaškom knezu ispričana od stane troje njemu bliskih ljudi.
Ako nam je sudbina zapisana, hoćemo li je prihvatiti?
Vlad Drakula. Zmaj. Vlad Cepeš. Kazikli-beg.
Ali,
Običan čovek.
Mudar, učen. Sposoban da voli i prašta (ili ne? 🤔).
Ratnik i vladar. Sin, brat i otac.
On je svoj "kismet" prihvatio
Vernik i nevernik.
Kada čoveku oduzmete sve i kada mu ostavite samo jedan izbor, onda on i nema šta da izabere, zar ne?
Osim mača i koca. I crne duše.
Kako osuditi čoveka koji je svoje grehe činio zbog ljubavi prema bližnjima, zbog zemlje kojoj je bio knez i sluga, zbog same vere u Boga?
Možda bi samo trebalo osuditi to na koje načine je svoje grehe počinio...
Možda.
Jer, ipak, Drakula jeste bio čovek.
A upravo ljudi su od njega i napravili to što je postao.
I svako od njih je imao svoju verziju Vlada. Za neke je bio heroj, za druge, pak, okrutni mučitelj i ubica.
Za mnoge od nas, koji se istorijskim činjenicama baš i ne bavimo, on je krvopija, vampir, čudovište...
Za filmsku industiju, svakako, večita inspiracija i izvor zarade.
Danas se Drakulinim imenom manipuliše na razne načine.
I svaka "istina" o njemu se prihvata. 🤷🏻‍♀️
Osim, činjenice da je Vlad Drakula bio "od krvi i mesa". 🙄
Hamfriz nam, ipak, donosi nešto drugačije.
Dramatičnu istorijsku fikciju prepunu realnih, na momente, jezivih i okrutnih opisa.

Ako ste spremni da upoznate pravog Drakulu, ova knjiga je idealna za to.
Ukoliko, ipak, više volite da verujete u vampire, onda... 💁‍♀️
A neeee!
Ovaj put nećete od mene dobiti preporuku za horor! 😉

NOĆNA SMENA - Stiven King

Jeste li čitali Kingovu "Noćnu smenu"?
Ako niste, evo, ja je pročitah, pa da vas malo obradujem.
Sad bi valjalo da svi oni cvikavci koji ne čitaju horore, prekinu dalje čitanje ovoga što sledi! Na tri, četri... idemo lagano... pozdrav i hvalanapažnji
Ostali (ako je iko ostao) kojima će biti interesantno da nastave, molba da "Noćnu smenu" ne otaljavaju onako, tek da se kaže da su odradili posao.
Kažem vam ovo jer sam ja krenula u treću, nedovoljno pripremljena, čak pomalo i rasejana.
A kad počne čitanje Kinga, svaka noćna smena zahteva punu budnost.
I šta da vam kažem? Ovo je zbirka priča koju vredi pročitati, svakako. Pronaći ćete vezu sa mnogim knjigama koje ste već čitali. Neke su uspešno osmišljene, vrlo lako će vas navesti na  ono što i jeste primarni cilj svakog horora. Da se uplašite. Mada, ako očekujete neko upišavanje u gaće ili ubrzano lupanje srca, onda nećete puno dobiti. Priče su napisame tako da vas mahom ostave u nedoumici. U razmišljanju šta je dalje bilo
Plašićete se pacova, veštica i kultova, plašićete se virusa (smrtonosnih), čudovišta koja vrebaju iz plakara, visine...  možda ćete se čak uplašiti  nečeg tako običnog kao što su kamioni ili prese za brzo peglanje i pakovanje veša... ili dece? Ne, ne, prese za pakovanje decr, nego dece, uopšteno...
Kod Kinga je sve moguće.
Pošto je meni ovo prvi put da se susrećem sa Kingovim kratkim pričama, moram vam priznati da sam se jako zainteresovala i za drugu zbirku "Kabinet smrti".
Prijalo mi je da, za promenu, čitam nešto što nije razvučeno na 300, 400, 500 strana, a onda na poslednjih dvadesetak kulminira, eksplodira i ostavi me u nekoj vrsti šoka. Ovde je sve to svedeno na nekoliko vrlo upečatljivih stranica, kratko i jasno, pa sve izgleda kao ono pripovedanje strašnih priča uz logorsku vatru.
Dobro. Nije svaka izazvala podjednaku reakciju, od nekih sam očekivala mnogo više, ali uzimajući u obzir moje, slobodno mogu da kažem, prezasićenje hororima, pitam se, šta sam, u stvari, i želela da dobijem?
Ovo su dobre horor priče, zanimljive, raznolike... neke će vas kupiti na misteriju, neke će igrati na psohološki momenat.
A sve zajedno, na to što su Kingove. A kralj zna...

"Na  zabavama  (koje  izbegavam  kad  god  mogu),  neko  nepoznat  često  mi  stegne ruku  sa  širokim  osmehom,  da  bi  mi  se  odmah  zatim  obratio  veselokonspirativnim  tonom: „Znate,  oduvek  sam  želeo da  pišem.“ Nekada sam pokušavao da budem  ljubazan. Danas  odgovaram  s  recipročnim  oduševljenjem:  „Znate,  oduvek  sam želeo da  budem  neurohirurg.“ Moj  sagovornik  se  zbuni  i  začuti.  Ne  žalim  ga.  U  poslednje  vreme  nailazim na  sve više  zbunjenih  ljudi. Ko želi  da piše, taj  piše. Pisanje  je  jedini  način  da  naučite  pisanje.  Sumnjam  da  bi  vas  isti  pristup daleko  odveo  u  neurohirurgiji."
Iz predgovora

ZAVODNIK - Dejan Ognjanović

Godinu sam završila na najbolji mogući način, pa januarski blog počinjem od knjige koja je na mene ostavila neverovatan utisak.

Recept za čitanje horora

Sastojci:
- pronaći pravi horor od koga ćete ozbiljno napuniti gaće
-pripremiti nekoliko pari gaća (za svaki slučaj - nikad se ne zna 🤷🏻‍♀️)
- čitati (ovo je zlatno pravilo) ISKLJUČIVO noću,  preporučljivo oko i posle ponoći
- odvrnuti uvo na najjače tako da vam svaki 'šuš'  momentalno dođe do mozga (sad vam je jasno zašto gaće)
- poželjno bi bilo imati što bujniju maštu, tanke živce i (ako je moguće) nisku toleranciju na pomr'činu
- vrlo prikladno bi bilo imati i nekog kućnog akrepa (u mom slučaju to je pas) koji, dok ste vi zadubljeni u sve lepote horora, naprasno dobija ideju da vas zaskoči jer se njemu, eto, baš u tom trenutku prohtelo da se poigra sa vama...

Priprema:
(mislim, nije priprema, ali, ajd' sad, pišem recept, pa valjdatakomora):
Ako ste uspeli sve gorenavedeno da nabavite i obavite, rezultati će biti više nego zadovoljavajući. Pod uslovom da preživite fantastično finale, u narodu poznato kao srčani udar, u narednom periodu spavaćete sa upaljenim svetlima, trzaćete se na svaki šum, plašićete se i sopstvene senke... srećno vam bilo

Sad, pošto sam vam objasnila neke osnovne stvari, da pređem na ono glavno  što sam, u stvari, htela da vam kažem
Slušaj 'vamo
Zavodnik Dejana Ognjanovića je definitivno nešto najbolje što sam ove godine pročitala!!!
Jeste čuli? Pa naravno da jeste kad se ovol'ko dernjam
...
Pisac će vas odvesti u zabačeno selo u kome vladaju sijeverje i običaji koji su modernom čoveku nepojmljivi. Jedan takav čovek, učen i odgajan u gradu, dobiće ponudu koju neće moći da odbije. Sva je prilika da će uz dobru novčanu nadoknadu, dobiti i odmor na selu koji će mu prijati.
Pomoći će toj deci koja su ostala bez oca i žive sa prostodušnom babom, reklo bi se, daleko od svakog zla današnjice. Deca su dobra i poslušna, a njemu je novac poteban.
... koliko teško može biti?
Mladi učitelj će ubrzo shvatiti da su stvari mnogo drugačije i da nisu zdrava hrana i kuća bez kupatila jedino na šta će morati da se navikne. Ili da prihvati.
I da li je njegov razum sposoban da prihvati i objasni neobjašnjivo. Saznaće za osam dana...
...
Čitajući ovu knjigu, priznajem, jeza me hvatala. I to ne samo na momente. Kroz čitavu knjigu oseća se nešto zlokobno, nešto što na početku kreće polako, samo kao nagoveštaj. Kako sam dublje zalazila u pripovedanje, tako sam shatila da knjigu neću gutati u jednom dahu, već postepeno, na kašičicu. Bilo mi je potrebno da stajem, da zatvaram knjigu posle dvadesetak stranica, da sebi dam dovoljno vremena da se pripremim za ono što sledi dalje.
Ne znam da li ste ikada imali taj osećaj da ne možete da nastavite sa čitanjem, a da vas toliko kopka da prosto morate da zavirite u sledeću rečenicu... pa u sledeću... kao da kočite i dodajete gas u isto vreme. E tako sam se ja osećala sa svakom novom stranicom. I verujte, samoj sebi sam izgledala kao dete koje od straha pokrije oči rukama, a onda, iz radoznalosti, viri kroz prste.
Jeste. Priznajem. Oduzela sam se od straha.
Na ovome mogu da zahvalim onim babinim pričama iz detinjstva koje su mi se vratile u memorju. Sve do jedne!
A Zavodnik je kao pravi ortak samo pomogao da ih se setim. Nije on kriv. Krive su babine devetine.
Eto. Konačno i za Rajka kapa da se nađe!

Aj, uzdravlje i svako dobro vam želim!