Šta radim ovih dana?
Evo, igram se u pesku, negde na Novom Beogradu.
U stvari, posmatram... Gledam kako se Novi Beograd gradio, razvijao, menjao, s godinama postajao ovakav kakvog ga danas znamo.
Razmišljam o vremenu nekad...
Radne akcije koje su posle rata bile organizovane, a imale za cilj obnovu jedne uništene države. SFRJ.
Čitajući Peščanu hroniku Pavla Zelića, otkrivam koliko je tada narodu bilo bitno da bude u središtu zbivanja. Gradili su se mostovi, putevi, pruge. Širilo se bratstvo i jedinstvo. I nikome ništa nije bilo teško. Jer je bilo VAŽNO.
Mnogima koji su rođeni tih godina kada je Jugoslavija bila okrižena BRIGAMA, jedina briga bila je da iznova rastemo, da se podižemo iz pepela i prašine. Da iz peska izraste neki novi Beograd. Novi Beograd.
Ali, ne! Nije ova knjiga svedočanstvo jednog vremena.
Iako je potkrepljena istorijskim činjenicama, iako govori o tome kako se živelo za vreme i posle rata ili tih devedesetih kada je sve otišlo dođavola, ovo je priča o nečemu strašnom što se krije ispod svog tog silnog peska na kome je Novi Beograd sagrađen.
Horor, dakle! Da li ste zaista pomislili da ću vam pričati neku istorijsku priču?
Nema šanse!
Petorica dečaka ( pitam se zašto je uvek neka petorka, zašto ne, recimo, troje ili sedmoro dece, nego uvek baš petoro?! ), prijaviće se za radnu akciju, želeći da pomognu, da učestvuju, da budu deo nečega tako važnog! Po godinama previše mladi da bi uopšte mogli da učestvuju, ipak, uspeće u svojoj nameri da stignu među redove akcijaša. I prihvatiće ih, kao kurire. Dodeliće im zadatke i od njih očekivati rezultate. A oni će se, kao pravi pravcati Titovi pioniri, truditi.
A onda će se desiti nešto neočekivano, nešto užasno, nešto što će zapečatiti njihove sudbine i obeležiti to mesto na kome se sada nalaze stambene zgrade ispred čijeg ulaza raste korov.
Zašto je Ilija Orlović odlučio da se preseli baš tu? Šta ga je nateralo da se sa sinom, dečakom zatvorenim u neki svoj svet, nastani na jednom takvom mestu?
Instnkt mu govori da nešto nije u redu, ali, u Ilijinom životu ionako više ništa nije u redu od kako se povukao sa posla posle tragedije koja ga je promenila.
Ali, pokušaće. Zbog Lazara.
Ipak, možda ovo mesto i nije tako loše za život? Evo. Imaju čak i igralište za decu, Laki će steći nove drugare, eno ih, već ga pozivaju na igru!
A možda će i on sam steći neka nova poznanstva? Prići će toj lepoj ženi koja sedi sama na klupi zagledana u onu decu na igralištu. Možda?
Ali, ko je onaj mladić ispijenog izgleda, koji se tuda mota? Ne podnosi dilere i narkomane! To neće trpeti u kraju koji je odabrao za život svog deteta!
I kakva su to deca, pobogu?! Odeća im odudara od odeće današnjih klinaca. I čudno pričaju!
Lakiju se dopadaju. Žele da se igraju sa njim. To je dobro.
Međutim, Ilija će ubrzo shvatiti u kakvoj opasnosti se našao i na šta su ga "starosedeoci" upozoravali.
A znate kako sam ja čitala ovu knjigu? Sećate li se filmova na video - kasetama? Pustite traku, film teče nekim svojim tokom, bacajući vas u prošlost, pa još dalje u prošlost... a onda, kao da neko stisne dugme za fast forward i događaji se ubrzavaju. U jednom momentu stiskam pauzu i premotavam ( ovaj put u glavi), pa ponovo play i napred, sekvencu po sekvencu. I na kraju, ponovo ff, da bi mi se traka zapetljala, izvlačim je, ispravljam i nastavljam dalje. Na nekim mestima, traka je pogužvana i ne vidim dobro, ali ne smeta... ipak, ovaj film valja odgledati do kraja.
Iskrena da budem, nije ovo najbolji horor koji sam pročitala, daleko od toga. Mada, ne mogu da kažem ni da je loš. Jer nije. Samo... nije horor kakav sam očekivala.
Falilo mi je malo više jeze, naročito kod opisivanja duhova, jer sam (možda pogrešno?!) stekla utisak da gledam Kaspera, dobrog duha, koji bi samo da se druži...
Nisam čak ni uspela da stvorim sliku da su duhovi zli, da su u stanju da ubiju, da su u stanju da učine bilo kakvo zlo. Ipak, posle svega, možda i nisu zli? Samo naterani da se, iz nekog razloga, tako ponašaju.
I eto. Dok se mnogi ovih dana žale na sneg i sve nevolje koje on donosi, ja se petljam sa peskom... slično vam je to.
Ako imate lopatu... potrebna je u oba slučaja.
Evo, igram se u pesku, negde na Novom Beogradu.
U stvari, posmatram... Gledam kako se Novi Beograd gradio, razvijao, menjao, s godinama postajao ovakav kakvog ga danas znamo.
Razmišljam o vremenu nekad...
Radne akcije koje su posle rata bile organizovane, a imale za cilj obnovu jedne uništene države. SFRJ.
Čitajući Peščanu hroniku Pavla Zelića, otkrivam koliko je tada narodu bilo bitno da bude u središtu zbivanja. Gradili su se mostovi, putevi, pruge. Širilo se bratstvo i jedinstvo. I nikome ništa nije bilo teško. Jer je bilo VAŽNO.
Mnogima koji su rođeni tih godina kada je Jugoslavija bila okrižena BRIGAMA, jedina briga bila je da iznova rastemo, da se podižemo iz pepela i prašine. Da iz peska izraste neki novi Beograd. Novi Beograd.
Ali, ne! Nije ova knjiga svedočanstvo jednog vremena.
Iako je potkrepljena istorijskim činjenicama, iako govori o tome kako se živelo za vreme i posle rata ili tih devedesetih kada je sve otišlo dođavola, ovo je priča o nečemu strašnom što se krije ispod svog tog silnog peska na kome je Novi Beograd sagrađen.
Horor, dakle! Da li ste zaista pomislili da ću vam pričati neku istorijsku priču?
Nema šanse!
Petorica dečaka ( pitam se zašto je uvek neka petorka, zašto ne, recimo, troje ili sedmoro dece, nego uvek baš petoro?! ), prijaviće se za radnu akciju, želeći da pomognu, da učestvuju, da budu deo nečega tako važnog! Po godinama previše mladi da bi uopšte mogli da učestvuju, ipak, uspeće u svojoj nameri da stignu među redove akcijaša. I prihvatiće ih, kao kurire. Dodeliće im zadatke i od njih očekivati rezultate. A oni će se, kao pravi pravcati Titovi pioniri, truditi.
A onda će se desiti nešto neočekivano, nešto užasno, nešto što će zapečatiti njihove sudbine i obeležiti to mesto na kome se sada nalaze stambene zgrade ispred čijeg ulaza raste korov.
Zašto je Ilija Orlović odlučio da se preseli baš tu? Šta ga je nateralo da se sa sinom, dečakom zatvorenim u neki svoj svet, nastani na jednom takvom mestu?
Instnkt mu govori da nešto nije u redu, ali, u Ilijinom životu ionako više ništa nije u redu od kako se povukao sa posla posle tragedije koja ga je promenila.
Ali, pokušaće. Zbog Lazara.
Ipak, možda ovo mesto i nije tako loše za život? Evo. Imaju čak i igralište za decu, Laki će steći nove drugare, eno ih, već ga pozivaju na igru!
A možda će i on sam steći neka nova poznanstva? Prići će toj lepoj ženi koja sedi sama na klupi zagledana u onu decu na igralištu. Možda?
Ali, ko je onaj mladić ispijenog izgleda, koji se tuda mota? Ne podnosi dilere i narkomane! To neće trpeti u kraju koji je odabrao za život svog deteta!
I kakva su to deca, pobogu?! Odeća im odudara od odeće današnjih klinaca. I čudno pričaju!
Lakiju se dopadaju. Žele da se igraju sa njim. To je dobro.
Međutim, Ilija će ubrzo shvatiti u kakvoj opasnosti se našao i na šta su ga "starosedeoci" upozoravali.
A znate kako sam ja čitala ovu knjigu? Sećate li se filmova na video - kasetama? Pustite traku, film teče nekim svojim tokom, bacajući vas u prošlost, pa još dalje u prošlost... a onda, kao da neko stisne dugme za fast forward i događaji se ubrzavaju. U jednom momentu stiskam pauzu i premotavam ( ovaj put u glavi), pa ponovo play i napred, sekvencu po sekvencu. I na kraju, ponovo ff, da bi mi se traka zapetljala, izvlačim je, ispravljam i nastavljam dalje. Na nekim mestima, traka je pogužvana i ne vidim dobro, ali ne smeta... ipak, ovaj film valja odgledati do kraja.
Iskrena da budem, nije ovo najbolji horor koji sam pročitala, daleko od toga. Mada, ne mogu da kažem ni da je loš. Jer nije. Samo... nije horor kakav sam očekivala.
Falilo mi je malo više jeze, naročito kod opisivanja duhova, jer sam (možda pogrešno?!) stekla utisak da gledam Kaspera, dobrog duha, koji bi samo da se druži...
Nisam čak ni uspela da stvorim sliku da su duhovi zli, da su u stanju da ubiju, da su u stanju da učine bilo kakvo zlo. Ipak, posle svega, možda i nisu zli? Samo naterani da se, iz nekog razloga, tako ponašaju.
I eto. Dok se mnogi ovih dana žale na sneg i sve nevolje koje on donosi, ja se petljam sa peskom... slično vam je to.
Ako imate lopatu... potrebna je u oba slučaja.
Нема коментара:
Постави коментар