Kada biste bili u prilici da birate, verujem da ovakvo mesto nikada ne biste izabrali za život. Ali, kada je takvo mesto jedino što preostane, nemate baš puno izbora, osim da bivstvujete na ruševinama civilizacije, na uspomenama koje su vremenom prešle u legende... na temeljima duboko ukopanim u stah i gubitak vere...
Da li čovek nastavlja da živi, prilagođavajući se, mireći se sa sudbinom, možda?
Nema puno nade u bolje sutra, jer ono što je danas - nije dobro, a onoga juče sećaju se malobrojni.
I reklo bi se, ako je tako, nešto smo, valjda, naučili?
No, ljudi se teško odriču svojih navika, ogorčeni postaju osvetoljubivi, osvetoljubivi postaju ubice, a ubice vođe...
I kakav god bio, dobar ili loš, stranu moraš izabrati. A podela je uvek bilo... i biće...
Vuk je dečak koji živi u tom vremenu. Rođen je davno posle ratova koji su uništili svet i ne zna za bolje. Zna za "nekada", slušao je priče...
Jedna takva priča raspiriće dečiju radoznalost, probuditi nadu... a događaj koji će uslediti, nateraće ga da krene u potragu.
Potragu za Poslednjim gradom.
I sad bi trebalo da vam pričam o utisku koji je na mene ostavila prva knjiga iz trilogije Poslednji grad, jel'te? Hoću, naravno... ali, ovakve knjige zahtevaju pričanje uz obavezno mlataranje rukama, pravljenje onih 😮😳😱 izraza lica... upoređivanja sa svakojakim sličnim scenarijima koji bi zaista mogli da nas zadese u budućnosti. Dobro, de... ajd' sad... onih ekspresija ima i ovakvih 😍🤭 priznajem
Naročito u klanu Vrana, dabome 😁
... vraćam se čim se saberem ☝️
...
Dakle! Utisak! Mogu da kažem da sam već sa prvim stranicama bila zaintrigirana. Smestiti priču u postapokaliptični period, svakako nije novost. Fantastika, dakako, počiva na takvim idejama, međutim, mračni opisi Kalemegdana i Avalskog tornja, ruinirani, napušteni, u korov urasli auto-putevi na kojima vas mogu napasti svakakvi stvorovi... propale fabrike pretvorene u tržnice na kojima se može kupiti sve od običnih potrepština do onih drugih "potrepština", suprotstavljeni klanovi, verovanja u stare bogove... sve to, upakovano, ispričano pitkim narativom daje ovoj knjizi specifičan karakter onih knjiga kroz koje razvijate filmove, nervirate se, volite i mrzite ...
I imate želju da ponekad zastanete, i baš u tom trenutku nekom od likova opalite šakom po tintari uz jedno "zvrndov" ili " 'de s' pošo, budalo?!"
Šalu na stranu, knjigu sam doživela pomalo i kao upozorenje na to da, ne saberemo se, ne budemo li promenili nešto, ishod zaista može biti ovakav. A posledice nisu samo gubitak materijalnog, već i onog mnogo značajnijeg za čim prečesto posežemo tek kad stisne nevolja.
I da ne budem preozbiljna sad, završiću ovako
Pandora, sestro slatka, nađi neku zanimaciju... šetaj, čitaj, nađi dečka... uzmi šminkaj se, aman! Radi bilo šta... nemoj da ti je toliko dosadno u životu da bi morala da zabadaš nos gde mu mesto nije. Ako te baš toliko zanima šta je u onoj kutiji, evo ja ću ti kažem ☝️🙄
Nema ništa, sam' neki prošlogodišnji računi za struju i bajati kuponi za Mek istekli još u martu mesecu...
Нема коментара:
Постави коментар