PEŠČANA HRONIKA - Pavle Zelić

Šta radim ovih dana?
Evo, igram se u pesku, negde na Novom Beogradu.
U stvari, posmatram...  Gledam kako se Novi Beograd gradio, razvijao, menjao, s godinama postajao ovakav kakvog ga danas znamo.
 Razmišljam o vremenu nekad...
Radne akcije koje su posle rata bile organizovane, a imale za cilj obnovu jedne uništene države. SFRJ.
Čitajući Peščanu hroniku Pavla Zelića, otkrivam koliko je tada narodu bilo bitno da bude u središtu zbivanja. Gradili su se mostovi, putevi, pruge. Širilo se bratstvo i jedinstvo. I nikome ništa nije bilo teško. Jer je bilo VAŽNO.
Mnogima koji su rođeni tih godina kada je Jugoslavija bila okrižena BRIGAMA, jedina briga bila je da iznova rastemo, da se podižemo iz pepela i prašine. Da iz peska izraste neki novi Beograd. Novi Beograd.
Ali, ne! Nije ova knjiga svedočanstvo jednog vremena.
Iako je potkrepljena istorijskim činjenicama, iako govori o tome kako se živelo za vreme i posle rata ili tih devedesetih kada je sve otišlo dođavola, ovo je priča o nečemu strašnom što se krije ispod svog tog silnog peska na kome je Novi Beograd sagrađen.
Horor, dakle! Da li ste zaista pomislili da ću vam pričati neku istorijsku priču?
Nema šanse!
Petorica dečaka ( pitam se zašto je uvek neka petorka, zašto ne, recimo, troje ili sedmoro dece, nego uvek baš petoro?! ), prijaviće se za radnu akciju, želeći da pomognu, da učestvuju, da budu deo nečega tako važnog! Po godinama previše mladi da bi uopšte mogli da učestvuju, ipak, uspeće u svojoj nameri da stignu među redove akcijaša. I prihvatiće ih, kao kurire. Dodeliće im zadatke i od njih očekivati rezultate. A oni će se, kao pravi pravcati Titovi pioniri, truditi.
A onda će se desiti nešto neočekivano, nešto užasno, nešto što će zapečatiti njihove sudbine i obeležiti to mesto na kome se sada nalaze stambene zgrade ispred čijeg ulaza raste korov.
Zašto je Ilija Orlović odlučio da se preseli baš tu? Šta ga je nateralo da se sa sinom, dečakom zatvorenim u neki svoj svet, nastani na jednom takvom mestu?
Instnkt mu govori da nešto nije u redu, ali, u Ilijinom životu ionako više ništa nije u redu od kako se povukao sa posla posle tragedije koja ga je promenila.
Ali, pokušaće. Zbog Lazara.
Ipak, možda ovo mesto i nije tako loše za život? Evo. Imaju čak i igralište za decu, Laki će steći nove drugare, eno ih, već ga pozivaju na igru!
A možda će i on sam steći neka nova poznanstva? Prići će toj lepoj ženi koja sedi sama na klupi zagledana u onu decu na igralištu. Možda?
Ali, ko je onaj mladić ispijenog izgleda, koji se tuda mota? Ne podnosi dilere i narkomane! To neće trpeti u kraju koji je odabrao za život svog deteta!
I kakva su to deca, pobogu?! Odeća im odudara od odeće današnjih klinaca. I čudno pričaju!
Lakiju se dopadaju. Žele da se igraju sa njim. To je dobro.
Međutim, Ilija će ubrzo shvatiti u kakvoj opasnosti se našao i na šta su ga "starosedeoci" upozoravali.

A znate kako sam ja čitala ovu knjigu? Sećate li se filmova na video - kasetama? Pustite traku, film teče nekim svojim tokom, bacajući vas u prošlost, pa još dalje u prošlost... a onda, kao da neko stisne dugme za fast forward i događaji se ubrzavaju. U jednom momentu stiskam pauzu i premotavam ( ovaj put u glavi), pa ponovo play i napred, sekvencu po sekvencu. I na kraju, ponovo ff, da bi mi se traka zapetljala, izvlačim je, ispravljam i nastavljam dalje. Na nekim mestima, traka je pogužvana i ne vidim dobro, ali ne smeta... ipak, ovaj film valja odgledati do kraja.

Iskrena da budem, nije ovo najbolji horor koji sam pročitala, daleko od toga. Mada, ne mogu da kažem ni da je loš. Jer nije. Samo... nije horor kakav sam očekivala.
Falilo mi je malo više jeze, naročito kod opisivanja duhova, jer sam (možda pogrešno?!)  stekla utisak da gledam Kaspera, dobrog duha, koji bi samo da se druži...
Nisam čak ni uspela da stvorim sliku da su duhovi zli, da su u stanju da ubiju, da su u stanju da učine bilo kakvo zlo. Ipak, posle svega, možda i nisu zli? Samo naterani da se, iz nekog razloga, tako ponašaju.

I eto. Dok se mnogi ovih dana žale na sneg i sve nevolje koje on donosi, ja se petljam sa peskom... slično vam je to.
Ako imate lopatu... potrebna je u oba slučaja.

SVINI TOD - Džejms Malkom Rajmer

Knjiga koju sam čitala daaavno, a koja je mnogima verovatno daleko poznatija kao film Tima Bartona, Svini Tod.
Međutim, iako je Barton jedan od mojih omiljenih režisera, iako su Helena Bonam Karter i Dzoni Dep moji omiljeni glumci, sam film (mjuzikl) nije na mene ostavio dovoljno jak utisak.
Sa knjigom je, već, drugačije...

Zanemarite sve što ste u filmu videli, jer, priča ne ide baš tako 😉
A kako je Svini Tod jedan od meni najdražih zloća, mnogo draži od Trboseka i Mister Hajda 😬, reći ću vam ponešto o njegovom liku.
Ako ste gajili simpatije prema Sviniju koga je Džoni Dep fantastično odglumio, zaboravite!
Pravi Tod nikako ne bi mogao da vam izazove čak ni mrvicu sažaljenja... niti je lepuškast, niti je osoba koja može u vama izazvati bilo kakvu vrstu saosećanja. Štaviše, Rajmer ga opisuje kao vrlo čudnog čoveka, neprivlačnog izgleda (odbojnog, reklo bi se 🤷🏻‍♀️) od koga svi zaziru...
Prosto, on je zao, promišljen, užasan u ophođenju prema Tobijasu, šegrtu koga ucenjuje i tuče...
Sa druge strane, Svini se bavio vrlo unosnim poslom. U čitavom Londonu nije postojao berberin koji bi vas tako glatko izbrijao kao Tod. Zbog toga, ljudi su ipak dolazili u njegovu radnju, posla i novca mu nikad nije manjkalo, i kao takav ovaj berberin je smatran za vrlo društveno prihvatljivu osobu.
Da. Svini Tod je berberin. Svini Tod je koljač!  On je demonski berberin iz ulice Flit!
Postoji li razlog za njegovo devijantno ponašanje? Može li se ono opravdati?
I, gde nestaju sve njegove mušterije?
Odgovor na ovo pitanje dobićete nešto kasnije.
⬇️⬇️⬇️⬇️

Ahh, ta gospođa Lovet! Divnog li stvorenja! 😍 Njene pite, daleko poznate... njen osmeh, nekima divan, nekima užasan
Osmeh koji "lebdi na usnama, ali ne dolazi iz srca!"
Ipak, svako će doći da kupi njene preukusne pite! Od čega li su napravljene, tako savršene?
Sećate li se malopređašnjeg pitanja o mušterijama? Eto vam odgovora. ☝️😉

Ako ste mislili da je ovo (opet se vraćam na Bartonov film) u osnovi ljubavna priča o pohlepi i osveti, grešite.
Iako ćete se kroz knjigu upoznati i sa Džoanom Oukli, naivnom i lakomislenom devojkom zaljubljenom u momka koji se otisnuo u svet da bi uspeo u životu, ipak, nećete moći da razmišljate o ljubavi. Zaista nećete. Jer, akcenat je stavljen na krv, jezu i pite 😬

Ukoliko vas zanima da zavirite u period  viktorijanske Engleske, ukoliko želite da se upoznate sa svom bedom i izopačenošću jednog vremena ili vas zanima priča o užasnom brici, koljaču koji je postao sinonim za serijskog ubicu, a kao takav i urbana legenda Londona, onda je ova knjiga prava preporuka za vas ☝️😬

I zapamtite! Osoba sa kojom ste danas ručali, već sutra može postati osoba koju ćete ručati
Ajd' uzdravlje 🙅‍♀️

SESTRE PO METLI - Teri Pračet

Ponovo ja o Pračetu. 😎

Šalu na stranu, ovo je knjiga koja svakako zaslužuje da se o njoj napiše par reči.
Pračetove "Sestre po metli" je jedna od prvih knjiga ovog izvanrednog pisca, koju sam pročitala
Evo, udritemesad! 🙈🙈 što ih nisam čitala po redu, pa da lepo počnem od "Boje magije", kako i treba...
Jednostavno, ova mi je prva dopala šaka i iskrena da budem, nisam previše očekivala od nje.
Slušala sam hvalospeve na račun Pračetovog pisanja, ali, kao sto već znate, to kod mene "ne pije vodu" 😉
Međutim, u nedostatku nečeg pametnijeg, odlučila sam da joj, ipak, dam šansu.
Kada počnete sa čitanjem neke knjige koja vam ne uliva previše nade da ćete se, čitajući je, dobro provesti, a onda vas toliko uvuče u sebe, da je ne ispuštate iz ruku do poslednje stranice, eeee to je taj osećaj! 😁
Vukla sam je sa sobom svuda! 😃
Bukvalno!
Pa šta drugo da radim, kada su mi društvo pravile tri otkačene veštice, jedna dvorska luda (nije lud, ali mu je to u opisu posla), princ- glumac u pokušaju, jedan duh bivšeg kralja i mačak koji ima sklonost da zaskače sve što je žensko, a ide na četiri noge (sumnjivu reputaciju ima, bije ga glas švalera, verovatno s razlogom 😕).

Baka Vedervaks, Nana Og i Magrat su veštice koje gledaju svoja posla. Svaka na svoj način.
Trude se da vode svoj veštičiji život ne mešajući se u politiku kraljevstva, ali kada pred njihova vrata konjanik donese bebu (za koju sve tri vrlo brzo otkrivaju da je princ, gle čuda!), one odlučuju da pomognu tako sto će bebu predati putujućem pozorištu... ništa lakše!
Veći je problem šta uraditi sa krunom?!! Jer, kraljeva je bilo i biće, ali kruna... eee, ona je važna! 😎
Prava zavrzlama nastaje onog momenta kada sadašnji kralj (ovaj jeste lud, ali, prirodno i ozbiljno!) reši da, pred čitavim narodom, predstavi veštice kao bezopasna i nebitna bića, koja njemu, je l' te, ne mogu ništa.
A prirodno je da se ljudi plaše veštica!
U stvari, koja je korist od toga biti veštica, ako te niko ne shvata za ozbiljno. 🤷‍♀️
Baka Vedervaks ne može da se pomiri sa tim i odlučuje da prekrši pravilo "nemešanja"
Pravila i jesu izmišljena da bi se kršila, zar ne?

Oni koji su ovu knjigu čitali (a verujem da vas ima), znaju dalji rasplet, a oni koji žele da saznaju šta se desilo sa malim Tomdžonom (princ je dobio takvo ime, jer veštice nisu znale da li da ga nazovu Tom ili Džon) će ipak morati da potraže ovo Pračetovo delo.
Ja sam ovom knjigom započela svoju avanturu po Disksvetu, a ona se i dalje nastavlja
A Pračeta ili zavoliš odjednom, ili ga nikad ne ukapiraš... treće nema... 😉

VLAD - POSLEDNJA ISPOVEST - K.K. Hamfriz

Šta je istina, a šta mit?

Ovo je prvo što ćete se zapitati kada krenete sa čitanjem ovog fantastičnog dela.
Odmah da vam kažem, ukoliko očekujute Drakulu na kakvog ste navikli gledajući holivudske filmove ili čitajući Stokera i Simonsa, ovde to nećete dobiti.
Ovo je drugačija priča. Pripovedanje o Vladu kakav je "možda" zaista bio. Priča o Vlaškom knezu ispričana od stane troje njemu bliskih ljudi.
Ako nam je sudbina zapisana, hoćemo li je prihvatiti?
Vlad Drakula. Zmaj. Vlad Cepeš. Kazikli-beg.
Ali,
Običan čovek.
Mudar, učen. Sposoban da voli i prašta (ili ne? 🤔).
Ratnik i vladar. Sin, brat i otac.
On je svoj "kismet" prihvatio
Vernik i nevernik.
Kada čoveku oduzmete sve i kada mu ostavite samo jedan izbor, onda on i nema šta da izabere, zar ne?
Osim mača i koca. I crne duše.
Kako osuditi čoveka koji je svoje grehe činio zbog ljubavi prema bližnjima, zbog zemlje kojoj je bio knez i sluga, zbog same vere u Boga?
Možda bi samo trebalo osuditi to na koje načine je svoje grehe počinio...
Možda.
Jer, ipak, Drakula jeste bio čovek.
A upravo ljudi su od njega i napravili to što je postao.
I svako od njih je imao svoju verziju Vlada. Za neke je bio heroj, za druge, pak, okrutni mučitelj i ubica.
Za mnoge od nas, koji se istorijskim činjenicama baš i ne bavimo, on je krvopija, vampir, čudovište...
Za filmsku industiju, svakako, večita inspiracija i izvor zarade.
Danas se Drakulinim imenom manipuliše na razne načine.
I svaka "istina" o njemu se prihvata. 🤷🏻‍♀️
Osim, činjenice da je Vlad Drakula bio "od krvi i mesa". 🙄
Hamfriz nam, ipak, donosi nešto drugačije.
Dramatičnu istorijsku fikciju prepunu realnih, na momente, jezivih i okrutnih opisa.

Ako ste spremni da upoznate pravog Drakulu, ova knjiga je idealna za to.
Ukoliko, ipak, više volite da verujete u vampire, onda... 💁‍♀️
A neeee!
Ovaj put nećete od mene dobiti preporuku za horor! 😉

NOĆNA SMENA - Stiven King

Jeste li čitali Kingovu "Noćnu smenu"?
Ako niste, evo, ja je pročitah, pa da vas malo obradujem.
Sad bi valjalo da svi oni cvikavci koji ne čitaju horore, prekinu dalje čitanje ovoga što sledi! Na tri, četri... idemo lagano... pozdrav i hvalanapažnji
Ostali (ako je iko ostao) kojima će biti interesantno da nastave, molba da "Noćnu smenu" ne otaljavaju onako, tek da se kaže da su odradili posao.
Kažem vam ovo jer sam ja krenula u treću, nedovoljno pripremljena, čak pomalo i rasejana.
A kad počne čitanje Kinga, svaka noćna smena zahteva punu budnost.
I šta da vam kažem? Ovo je zbirka priča koju vredi pročitati, svakako. Pronaći ćete vezu sa mnogim knjigama koje ste već čitali. Neke su uspešno osmišljene, vrlo lako će vas navesti na  ono što i jeste primarni cilj svakog horora. Da se uplašite. Mada, ako očekujete neko upišavanje u gaće ili ubrzano lupanje srca, onda nećete puno dobiti. Priče su napisame tako da vas mahom ostave u nedoumici. U razmišljanju šta je dalje bilo
Plašićete se pacova, veštica i kultova, plašićete se virusa (smrtonosnih), čudovišta koja vrebaju iz plakara, visine...  možda ćete se čak uplašiti  nečeg tako običnog kao što su kamioni ili prese za brzo peglanje i pakovanje veša... ili dece? Ne, ne, prese za pakovanje decr, nego dece, uopšteno...
Kod Kinga je sve moguće.
Pošto je meni ovo prvi put da se susrećem sa Kingovim kratkim pričama, moram vam priznati da sam se jako zainteresovala i za drugu zbirku "Kabinet smrti".
Prijalo mi je da, za promenu, čitam nešto što nije razvučeno na 300, 400, 500 strana, a onda na poslednjih dvadesetak kulminira, eksplodira i ostavi me u nekoj vrsti šoka. Ovde je sve to svedeno na nekoliko vrlo upečatljivih stranica, kratko i jasno, pa sve izgleda kao ono pripovedanje strašnih priča uz logorsku vatru.
Dobro. Nije svaka izazvala podjednaku reakciju, od nekih sam očekivala mnogo više, ali uzimajući u obzir moje, slobodno mogu da kažem, prezasićenje hororima, pitam se, šta sam, u stvari, i želela da dobijem?
Ovo su dobre horor priče, zanimljive, raznolike... neke će vas kupiti na misteriju, neke će igrati na psohološki momenat.
A sve zajedno, na to što su Kingove. A kralj zna...

"Na  zabavama  (koje  izbegavam  kad  god  mogu),  neko  nepoznat  često  mi  stegne ruku  sa  širokim  osmehom,  da  bi  mi  se  odmah  zatim  obratio  veselokonspirativnim  tonom: „Znate,  oduvek  sam  želeo da  pišem.“ Nekada sam pokušavao da budem  ljubazan. Danas  odgovaram  s  recipročnim  oduševljenjem:  „Znate,  oduvek  sam želeo da  budem  neurohirurg.“ Moj  sagovornik  se  zbuni  i  začuti.  Ne  žalim  ga.  U  poslednje  vreme  nailazim na  sve više  zbunjenih  ljudi. Ko želi  da piše, taj  piše. Pisanje  je  jedini  način  da  naučite  pisanje.  Sumnjam  da  bi  vas  isti  pristup daleko  odveo  u  neurohirurgiji."
Iz predgovora

ZAVODNIK - Dejan Ognjanović

Godinu sam završila na najbolji mogući način, pa januarski blog počinjem od knjige koja je na mene ostavila neverovatan utisak.

Recept za čitanje horora

Sastojci:
- pronaći pravi horor od koga ćete ozbiljno napuniti gaće
-pripremiti nekoliko pari gaća (za svaki slučaj - nikad se ne zna 🤷🏻‍♀️)
- čitati (ovo je zlatno pravilo) ISKLJUČIVO noću,  preporučljivo oko i posle ponoći
- odvrnuti uvo na najjače tako da vam svaki 'šuš'  momentalno dođe do mozga (sad vam je jasno zašto gaće)
- poželjno bi bilo imati što bujniju maštu, tanke živce i (ako je moguće) nisku toleranciju na pomr'činu
- vrlo prikladno bi bilo imati i nekog kućnog akrepa (u mom slučaju to je pas) koji, dok ste vi zadubljeni u sve lepote horora, naprasno dobija ideju da vas zaskoči jer se njemu, eto, baš u tom trenutku prohtelo da se poigra sa vama...

Priprema:
(mislim, nije priprema, ali, ajd' sad, pišem recept, pa valjdatakomora):
Ako ste uspeli sve gorenavedeno da nabavite i obavite, rezultati će biti više nego zadovoljavajući. Pod uslovom da preživite fantastično finale, u narodu poznato kao srčani udar, u narednom periodu spavaćete sa upaljenim svetlima, trzaćete se na svaki šum, plašićete se i sopstvene senke... srećno vam bilo

Sad, pošto sam vam objasnila neke osnovne stvari, da pređem na ono glavno  što sam, u stvari, htela da vam kažem
Slušaj 'vamo
Zavodnik Dejana Ognjanovića je definitivno nešto najbolje što sam ove godine pročitala!!!
Jeste čuli? Pa naravno da jeste kad se ovol'ko dernjam
...
Pisac će vas odvesti u zabačeno selo u kome vladaju sijeverje i običaji koji su modernom čoveku nepojmljivi. Jedan takav čovek, učen i odgajan u gradu, dobiće ponudu koju neće moći da odbije. Sva je prilika da će uz dobru novčanu nadoknadu, dobiti i odmor na selu koji će mu prijati.
Pomoći će toj deci koja su ostala bez oca i žive sa prostodušnom babom, reklo bi se, daleko od svakog zla današnjice. Deca su dobra i poslušna, a njemu je novac poteban.
... koliko teško može biti?
Mladi učitelj će ubrzo shvatiti da su stvari mnogo drugačije i da nisu zdrava hrana i kuća bez kupatila jedino na šta će morati da se navikne. Ili da prihvati.
I da li je njegov razum sposoban da prihvati i objasni neobjašnjivo. Saznaće za osam dana...
...
Čitajući ovu knjigu, priznajem, jeza me hvatala. I to ne samo na momente. Kroz čitavu knjigu oseća se nešto zlokobno, nešto što na početku kreće polako, samo kao nagoveštaj. Kako sam dublje zalazila u pripovedanje, tako sam shatila da knjigu neću gutati u jednom dahu, već postepeno, na kašičicu. Bilo mi je potrebno da stajem, da zatvaram knjigu posle dvadesetak stranica, da sebi dam dovoljno vremena da se pripremim za ono što sledi dalje.
Ne znam da li ste ikada imali taj osećaj da ne možete da nastavite sa čitanjem, a da vas toliko kopka da prosto morate da zavirite u sledeću rečenicu... pa u sledeću... kao da kočite i dodajete gas u isto vreme. E tako sam se ja osećala sa svakom novom stranicom. I verujte, samoj sebi sam izgledala kao dete koje od straha pokrije oči rukama, a onda, iz radoznalosti, viri kroz prste.
Jeste. Priznajem. Oduzela sam se od straha.
Na ovome mogu da zahvalim onim babinim pričama iz detinjstva koje su mi se vratile u memorju. Sve do jedne!
A Zavodnik je kao pravi ortak samo pomogao da ih se setim. Nije on kriv. Krive su babine devetine.
Eto. Konačno i za Rajka kapa da se nađe!

Aj, uzdravlje i svako dobro vam želim!