Moram da priznam, nisam neko koga je previše zanimala domaća književnost...
Ovde ne računam Andrića, Selimovića, Kiša i sve one koje sam čitala davno... što iz želje, što "pod moranje"
Savremeni pisci me nisu interesovali. Nikako! Zazirala sam od njih kao pijanac od alko-testa.
I trajalo je to...
Možda bih i dan danas mislila isto da nisam, na nagovor prijateljice, obećala da ću pokušati da pričitam bar jednu od knjiga koje mi je preporučila. A bila je toliko uporna u nameri da me ubedi, da sam se zabrinula da bi mogla oko kašičicom da mi izvadi u nekom momentu! Ozbiljno!
Ehhh... a lako je obećati! Šta sam ja sve u stanju da obećam, samo da bi me ostavili na miru, evo, lepo, samoj sebi se čudim!
A ona... svako malo pita, jesi li?...
I džabe svi izgovori, pravdanja i izbegavanja.
... nabavi knjigu jer živu glavu nećeš izvući!
Prvo što mi je zapalo za oko kod "Praznika zveri" su fantastično dizajnirane korice.
Wooow! Svaka čast, idemo dalje...
Pošto sam odavno naučila da lepe korice ne moraju da znače dobru knjigu (znate i sami da je tako! Mnoge knjige i nemaju ništa drugo osim finog "odela"), nisam imala prevelika očekivanja.
Opet stiže pitanje:
- Jesi liiiii?
- Jesam.
- I? Kako ti se čini?
- Mislim, kupila sam je, još nisam počela sa čitanjem...
- ?!?!?!
Tuuuu... tuu...
Prekinula mi vezu, ludača!
Ma ideš ti u... znaš! Pa majku mu, što si toliko zapela, k'o da gori kuća!
I tu napravim mentalnu belešku
BUDEŠ LI JOŠ JEDNOM OBEĆALA DA ĆEŠ ČITATI NEŠTO ŠTO TE NE ZANIMA, OBESI SE!
... a sad, knjigu u šake!
Odmah da vam kažem
Kada se jednom dokopate ove knjige, jedino što vas može sprečiti da je ne pročitate odjednom, jeste nedostatak vremena.
Već sa prvim stranicama, knjiga me je ''vukla'' na dalje čitanje. Nešto što je na samom početku ličilo na triler, pretvorilo se u ludu jurnjavu za natprirodnm i fantastičnim.
Sećate li se onog mog nadimka, zvečarka?
E, upravo ta zmijurina je nestrpljivo čekala da iskoči, pronađe neku zamerku, zapalaca jezikom i još jednom opravda svoj stav
DA ME MANEŠ SA DOMAĆIM PISCIMA!
Međutim!
Zmija je dobila kompletan ringišpil, ostala je prilepljena za sedište i to, bukvalno, već negde na tridesetoj stranici! Do sredine knjige joj se već propisno vrtelo u glavi, pa je shvatila da za nju neće ovde biti posla i povukla se...
Dakle!
Morala bih čitavu knjigu da seciram deo po deo ako bih želela da vam dočaram sve što je Petrović uspeo da uradi svojim maštovitim pripovedanjem, odličnim opisima i veštim igranjem sa likovima.
Događaji se smenjuju vrtoglavom brzinom i kroz glavu mi se često provlačilo samo jedno pitanje "Ma daaaj, jel' realno ovo?!"
Da mi nije malo ove zdrave pameti (zapravo jedini tačan podatak u prvom delu rečenice je reč 'malo'), zaista bih pomislila da je nešto od ovoga stvarno moguće!
I pazite! Ni jedna osoba koju ćete sresti u ovoj knjizi nije onakva kakvom vam se čini!
Taman kad pomislim da sam nekog od njih dobro upoznala, Zoran me tresne po nosu, uz obavezno "Grešiš! Čitaj dalje!"
Već sam se zapitala poznajem li i sebe dovoljno dobro...
... a da vam ne govorim o likovima koji su Petrovićeva originalna kreacija! Mrtvozbornik, Vile Bestidnice, Stoletnica, Tajnožder... e, tek tu mi je vilica pala!!!
Priča smeštena u današnjicu, na poznate ulice Beograda, brzo će vas sa Zvezdare prebaciti u prošlost, na Avalu, a odatle odvući čak u niške logore za vreme Drugog svetskog rata. Već sledećeg momenta ponovo ćete se naći negde na Vilinim vodama ili prisustvovati nekom ritalu u šumama nadomak Beograda.
Forenzički psiholog Vjekoslav Konstantinović, radeći na slučaju Vampira sa Avale, sa svojim kumom, inspektorom Milovanom Vukotićem, dolazi do jezivog saznanja. Kako ni dve godine kasnije slučaj nije rešen, njih dvojica će, uz pomoć patologa Ilketa, otkriti da ubica svojim žrtama ubrizgava supstancu, reagens poznat kao T12, praveći im, pri tom, rupice na vratu koje podsećaju na ujed vampira.
Da li je u pitanju ista osoba kao pre dvadeset godina ili, možda, čak cela grupa medicinski obučenih ''regruta'?
Da li se upšte radi o ljudima ili imaju posla sa natprirodnim bićima?
I ko je Vampir sa Avale?
Kako bi zaštitio svoju mladju ćerku o kojoj je, posle ženine smrti i samoubistva Milice, nastavio da brine (dok mu je svastika Barbara povremeno zdušno odmagala u tome!), doktor Konstantinović će morati da se uhvati u koštac sa silama koje nisu "od ovoga sveta".
Znači, zaključak je sledeći
Ako je išta moglo da me ubedi da su domaći pisci fantastike dobri, onda je to, definitivno ova knjiga!
... ali teško da će me iko više ubediti da odem na izlet na Avalu... ne zezam se! A vi shvatite kako 'oćete...
Ah, da!
Ona moja "fiju" je ponovo zvala!
- Aman! Jesi li je pročitalaaaaa, višeee?!
- Jesam. Obe. Odmah sam uzela i "Grehove alijanse!"
Mamemi, čulo se jedno tup!
... mislim da se onesvestila...
Ćao!
Ovde ne računam Andrića, Selimovića, Kiša i sve one koje sam čitala davno... što iz želje, što "pod moranje"
Savremeni pisci me nisu interesovali. Nikako! Zazirala sam od njih kao pijanac od alko-testa.
I trajalo je to...
Možda bih i dan danas mislila isto da nisam, na nagovor prijateljice, obećala da ću pokušati da pričitam bar jednu od knjiga koje mi je preporučila. A bila je toliko uporna u nameri da me ubedi, da sam se zabrinula da bi mogla oko kašičicom da mi izvadi u nekom momentu! Ozbiljno!
Ehhh... a lako je obećati! Šta sam ja sve u stanju da obećam, samo da bi me ostavili na miru, evo, lepo, samoj sebi se čudim!
A ona... svako malo pita, jesi li?...
I džabe svi izgovori, pravdanja i izbegavanja.
... nabavi knjigu jer živu glavu nećeš izvući!
Prvo što mi je zapalo za oko kod "Praznika zveri" su fantastično dizajnirane korice.
Wooow! Svaka čast, idemo dalje...
Pošto sam odavno naučila da lepe korice ne moraju da znače dobru knjigu (znate i sami da je tako! Mnoge knjige i nemaju ništa drugo osim finog "odela"), nisam imala prevelika očekivanja.
Opet stiže pitanje:
- Jesi liiiii?
- Jesam.
- I? Kako ti se čini?
- Mislim, kupila sam je, još nisam počela sa čitanjem...
- ?!?!?!
Tuuuu... tuu...
Prekinula mi vezu, ludača!
Ma ideš ti u... znaš! Pa majku mu, što si toliko zapela, k'o da gori kuća!
I tu napravim mentalnu belešku
BUDEŠ LI JOŠ JEDNOM OBEĆALA DA ĆEŠ ČITATI NEŠTO ŠTO TE NE ZANIMA, OBESI SE!
... a sad, knjigu u šake!
Odmah da vam kažem
Kada se jednom dokopate ove knjige, jedino što vas može sprečiti da je ne pročitate odjednom, jeste nedostatak vremena.
Već sa prvim stranicama, knjiga me je ''vukla'' na dalje čitanje. Nešto što je na samom početku ličilo na triler, pretvorilo se u ludu jurnjavu za natprirodnm i fantastičnim.Sećate li se onog mog nadimka, zvečarka?
E, upravo ta zmijurina je nestrpljivo čekala da iskoči, pronađe neku zamerku, zapalaca jezikom i još jednom opravda svoj stav
DA ME MANEŠ SA DOMAĆIM PISCIMA!
Međutim!
Zmija je dobila kompletan ringišpil, ostala je prilepljena za sedište i to, bukvalno, već negde na tridesetoj stranici! Do sredine knjige joj se već propisno vrtelo u glavi, pa je shvatila da za nju neće ovde biti posla i povukla se...
Dakle!
Morala bih čitavu knjigu da seciram deo po deo ako bih želela da vam dočaram sve što je Petrović uspeo da uradi svojim maštovitim pripovedanjem, odličnim opisima i veštim igranjem sa likovima.
Događaji se smenjuju vrtoglavom brzinom i kroz glavu mi se često provlačilo samo jedno pitanje "Ma daaaj, jel' realno ovo?!"
Da mi nije malo ove zdrave pameti (zapravo jedini tačan podatak u prvom delu rečenice je reč 'malo'), zaista bih pomislila da je nešto od ovoga stvarno moguće!
I pazite! Ni jedna osoba koju ćete sresti u ovoj knjizi nije onakva kakvom vam se čini!
Taman kad pomislim da sam nekog od njih dobro upoznala, Zoran me tresne po nosu, uz obavezno "Grešiš! Čitaj dalje!"
Već sam se zapitala poznajem li i sebe dovoljno dobro...
... a da vam ne govorim o likovima koji su Petrovićeva originalna kreacija! Mrtvozbornik, Vile Bestidnice, Stoletnica, Tajnožder... e, tek tu mi je vilica pala!!!
Priča smeštena u današnjicu, na poznate ulice Beograda, brzo će vas sa Zvezdare prebaciti u prošlost, na Avalu, a odatle odvući čak u niške logore za vreme Drugog svetskog rata. Već sledećeg momenta ponovo ćete se naći negde na Vilinim vodama ili prisustvovati nekom ritalu u šumama nadomak Beograda.
Forenzički psiholog Vjekoslav Konstantinović, radeći na slučaju Vampira sa Avale, sa svojim kumom, inspektorom Milovanom Vukotićem, dolazi do jezivog saznanja. Kako ni dve godine kasnije slučaj nije rešen, njih dvojica će, uz pomoć patologa Ilketa, otkriti da ubica svojim žrtama ubrizgava supstancu, reagens poznat kao T12, praveći im, pri tom, rupice na vratu koje podsećaju na ujed vampira.
Da li je u pitanju ista osoba kao pre dvadeset godina ili, možda, čak cela grupa medicinski obučenih ''regruta'?
Da li se upšte radi o ljudima ili imaju posla sa natprirodnim bićima?
I ko je Vampir sa Avale?
Kako bi zaštitio svoju mladju ćerku o kojoj je, posle ženine smrti i samoubistva Milice, nastavio da brine (dok mu je svastika Barbara povremeno zdušno odmagala u tome!), doktor Konstantinović će morati da se uhvati u koštac sa silama koje nisu "od ovoga sveta".
Znači, zaključak je sledeći
Ako je išta moglo da me ubedi da su domaći pisci fantastike dobri, onda je to, definitivno ova knjiga!
... ali teško da će me iko više ubediti da odem na izlet na Avalu... ne zezam se! A vi shvatite kako 'oćete...
Ah, da!
Ona moja "fiju" je ponovo zvala!
- Aman! Jesi li je pročitalaaaaa, višeee?!
- Jesam. Obe. Odmah sam uzela i "Grehove alijanse!"
Mamemi, čulo se jedno tup!
... mislim da se onesvestila...
Ćao!
Нема коментара:
Постави коментар