Moj prvi susret sa hororima se desio, čini mi se, kada sam bila 5. razred
Stokerov "Drakula", izdanje Plava ptica (možda se neki od vas sećaju...)
Obletala sam oko police dobrih pola sata, možda i duže, izvučem knjigu, prevrnem par stranica (neka budala, kojoj je ova jadnica pala šaka, je skoro na svakoj slici ispisao Alice Cooper i neke simbole! Pojma nemam šta su, ali me plaše!). Vratim knjigu na mesto. Neka...
Neću ja ovo!
Uzeću Amfibiju! Sviđa mi se naslov, mora da je dobra!
Bibliotekarka koja je primetila moje zanimanje za Drakulu, pita
- Jesi li je čitala? Drakulu?
- Mislite na onu ižvrljanu?
- Odavno je takva, kaže i odlazi do police
- Neki ljudi ne umeju sa knjigama... ne čuvaju. Nažalost, ovo je jedini primerak koji imamo, ali ako želiš da je pročitaš, ne obraćaj pažnju na žvrljotine. Knjiga je divna i mogla bi da ti se dopadne, nastavlja pružajući mi je
- Nije strašna?, pitam ponovo zauzeta okretanjem stranica.
- Malo. Ali ne previše. Evo, probaj, pa ako ti se ne svidi, dođi i zameni je sutra.
... sutradan nisam došla da je zamenim...
Ni naredna dva dana. Pročitala sam je, a kada sam je vratila, pitala bibliotekarku da li postoji neka slična. Toliko mi se dopala.
Eto, tako je sve počelo...
Nevilov "Kult" je nešto što sam uzela da čitam na preporuku prijatelja. U stvari, preporuku sam dobila za "Stan br 16", ali sam se, pročitavši sinopsis, ipak više zainteresovala za ovu prvu.
I ne zbog toga što sam fan ovakvih priča o sektama, ili tajnim organizacijama, već iz puke radoznalosti. A kako izreka kaže:
"Radoznalost je ubila mačku!"
Ali ne i ovu mačku!!!
Verovatno sam ja svoj bonus od 9 života već iskoristila, pa sam nekim slučajem dobila na poklon još koji, tek, preživela sam i ovo "čačkaje mečke".
Iskrena da budem, zaista nisam očekivala ovakvu vožnju!
A počelo je prilično dosadno. Čak sam, u par navrata, ostavljala knjigu, pravila ogromne pauze (kad kažem ogromne, to znači da sam uspela da "sabijem" još tri knjige dok je ova bila čekanju) i već sam bila spremna da odustanem, ali kako sam u horoskopu bik, a tvdoglavost je jedna od mojih primarnih osobina, ta ista tvrdoglavost je i pobedila.
A kako sam krenula sa ovim pisanjem, još ćete pomisliti da vam preporučujem neku "životinjsku" knjigu... mačke, mečke, bikovi...
Ma jok!
Nije ovo ta priča.
Ovo je priča o najužasnijim zločinima počinjenim protiv ljudskih bića. Zatočeništvo, oduzimanje svake slobode, manipulacija, kontrola, okrutnost, ubistvo.
U Americi se 1975. godine dogodio stravičan masakr. Organizacija koja je sebe nazivala Hram poslednjih dana je tim ritualnim masovnim ubistvom prestala da postoji.
Godinama su istraživani uzroci i razlozi ovog krvavog pira, a malobrojni koji su preživeli i dalje osećaju posledice, traumatizovani do te mere da ni danas, 30 godina kasnije, ne žele o tome da govore.
Da bi se izvukao iz finansijke krize, filmski reditelj, Kajl Frimen će prihvatiti ponudu Maksa Solomona, da snimi dokumentarni film o ovom kultu, na čijem čelu je bila ozloglašena sestra Ketrin. Na raspolaganju su mu sva sredstva, ali film mora biti snimljen za 11 dana. Šest lokacija u tri države za jedanaest dana. I ni dan duže!
On prihvata posao, ne sluteći da će, snimajući dokumentarac, u stvari, snimiti horor film. Horor u kome će glavni glumci biti njegov prijatelj i kamerman, Den i sam Kajl.
Kada Kajlu počinju da se događaju stvari koje su neobjašnjive, kada se iz lebdećih košmara budi i oseća prisustvo paranormalnog, kada se susreće sa prikazama i utvarama koje vrebaju iz mraka, jasno mu je da se upleo u nešto mnogo opasnije od onoga sa čime je prvobitno bio upoznat.
A sve jezivo što je doživeo, postaje još intenzivnije kada, u pokšaju da shvati šta mu se dešava, iznova i iznova premotava i gleda zabeležene snimke.
Stvarno vam moram priznati da sam, čitajući ovu knjigu, ponekad imala osećaj da me nešto bocka po leđima, pritiskajući mi pršljenove. Bukvalno sam se ježila. Od straha.
Mogla sam da zamislim svaku scenu, svaku avet, svaki zvuk, pa čak i da osetim miris pojedinih mesta.
Eto. Do te mere su opisi dobri.
Možda malo preopširni za moj ukus, ali uzimajući u obzir efekat koji proizvedu, zaista odlični.
Hajde, neka bude sad da sam malo preterala.
Nisam mogla da zamislim baš svaku scenu...
Nisam, jer šanse nema da bih onda uspela da zaspim...
Toliko od mene. Za ovu imate moju preporuku, a vi, ako ste voljni da je čitate, samo napred...
... i zavirite po neki put ispod kreveta... za svaki slučaj
Stokerov "Drakula", izdanje Plava ptica (možda se neki od vas sećaju...)
Obletala sam oko police dobrih pola sata, možda i duže, izvučem knjigu, prevrnem par stranica (neka budala, kojoj je ova jadnica pala šaka, je skoro na svakoj slici ispisao Alice Cooper i neke simbole! Pojma nemam šta su, ali me plaše!). Vratim knjigu na mesto. Neka...
Neću ja ovo!
Uzeću Amfibiju! Sviđa mi se naslov, mora da je dobra!
Bibliotekarka koja je primetila moje zanimanje za Drakulu, pita
- Jesi li je čitala? Drakulu?
- Mislite na onu ižvrljanu?
- Odavno je takva, kaže i odlazi do police
- Neki ljudi ne umeju sa knjigama... ne čuvaju. Nažalost, ovo je jedini primerak koji imamo, ali ako želiš da je pročitaš, ne obraćaj pažnju na žvrljotine. Knjiga je divna i mogla bi da ti se dopadne, nastavlja pružajući mi je
- Nije strašna?, pitam ponovo zauzeta okretanjem stranica.
- Malo. Ali ne previše. Evo, probaj, pa ako ti se ne svidi, dođi i zameni je sutra.
... sutradan nisam došla da je zamenim...
Ni naredna dva dana. Pročitala sam je, a kada sam je vratila, pitala bibliotekarku da li postoji neka slična. Toliko mi se dopala.
Eto, tako je sve počelo...
Nevilov "Kult" je nešto što sam uzela da čitam na preporuku prijatelja. U stvari, preporuku sam dobila za "Stan br 16", ali sam se, pročitavši sinopsis, ipak više zainteresovala za ovu prvu.
I ne zbog toga što sam fan ovakvih priča o sektama, ili tajnim organizacijama, već iz puke radoznalosti. A kako izreka kaže:
"Radoznalost je ubila mačku!"
Ali ne i ovu mačku!!!
Verovatno sam ja svoj bonus od 9 života već iskoristila, pa sam nekim slučajem dobila na poklon još koji, tek, preživela sam i ovo "čačkaje mečke".
Iskrena da budem, zaista nisam očekivala ovakvu vožnju! A počelo je prilično dosadno. Čak sam, u par navrata, ostavljala knjigu, pravila ogromne pauze (kad kažem ogromne, to znači da sam uspela da "sabijem" još tri knjige dok je ova bila čekanju) i već sam bila spremna da odustanem, ali kako sam u horoskopu bik, a tvdoglavost je jedna od mojih primarnih osobina, ta ista tvrdoglavost je i pobedila.
A kako sam krenula sa ovim pisanjem, još ćete pomisliti da vam preporučujem neku "životinjsku" knjigu... mačke, mečke, bikovi...
Ma jok!
Nije ovo ta priča.
Ovo je priča o najužasnijim zločinima počinjenim protiv ljudskih bića. Zatočeništvo, oduzimanje svake slobode, manipulacija, kontrola, okrutnost, ubistvo.
U Americi se 1975. godine dogodio stravičan masakr. Organizacija koja je sebe nazivala Hram poslednjih dana je tim ritualnim masovnim ubistvom prestala da postoji.
Godinama su istraživani uzroci i razlozi ovog krvavog pira, a malobrojni koji su preživeli i dalje osećaju posledice, traumatizovani do te mere da ni danas, 30 godina kasnije, ne žele o tome da govore.
Da bi se izvukao iz finansijke krize, filmski reditelj, Kajl Frimen će prihvatiti ponudu Maksa Solomona, da snimi dokumentarni film o ovom kultu, na čijem čelu je bila ozloglašena sestra Ketrin. Na raspolaganju su mu sva sredstva, ali film mora biti snimljen za 11 dana. Šest lokacija u tri države za jedanaest dana. I ni dan duže!
On prihvata posao, ne sluteći da će, snimajući dokumentarac, u stvari, snimiti horor film. Horor u kome će glavni glumci biti njegov prijatelj i kamerman, Den i sam Kajl.
Kada Kajlu počinju da se događaju stvari koje su neobjašnjive, kada se iz lebdećih košmara budi i oseća prisustvo paranormalnog, kada se susreće sa prikazama i utvarama koje vrebaju iz mraka, jasno mu je da se upleo u nešto mnogo opasnije od onoga sa čime je prvobitno bio upoznat.
A sve jezivo što je doživeo, postaje još intenzivnije kada, u pokšaju da shvati šta mu se dešava, iznova i iznova premotava i gleda zabeležene snimke.
Stvarno vam moram priznati da sam, čitajući ovu knjigu, ponekad imala osećaj da me nešto bocka po leđima, pritiskajući mi pršljenove. Bukvalno sam se ježila. Od straha.
Mogla sam da zamislim svaku scenu, svaku avet, svaki zvuk, pa čak i da osetim miris pojedinih mesta.
Eto. Do te mere su opisi dobri.
Možda malo preopširni za moj ukus, ali uzimajući u obzir efekat koji proizvedu, zaista odlični.
Hajde, neka bude sad da sam malo preterala.
Nisam mogla da zamislim baš svaku scenu...
Nisam, jer šanse nema da bih onda uspela da zaspim...
Toliko od mene. Za ovu imate moju preporuku, a vi, ako ste voljni da je čitate, samo napred...
... i zavirite po neki put ispod kreveta... za svaki slučaj
Нема коментара:
Постави коментар