Pokušavam da se prisetim vremena kada smo raspuste provodili kod babe i dede u selu, nadomak Smedereva. Obožavala sam te bezbrižne dane! Nismo imali sve ovo što današnja deca imaju, ali znam da smo imali mnogo više od njih...
Dragoceno vreme provedeno u igri i razgovoru, negde na svežem vazduhu. A bilo je dovoljno samo mašiti se rukom i ubrati jabuku, trešnju, šljivu. Dan dovoljno dugačak da se sve završi i stigne, a uveče nas baba okupi oko sebe pričajući nam... o tome kako je nekad bilo, o običajima, verovanjima i 'neverovanjima'.
Umela je ta moja baba svašta!
Pa i da nas propisno uplaši, a onda po tri dana cvikamo od koječega i sa prvim sumrakom bežimo u kuću!
Svaku od tih priča (a mnoge smo čuli nebrojeno puta!), svakim novim pričanjem 'zakitila' bi još više, pa su nam uvek zvučale novo i zanimljivo. Vremenom, shvatila sam, baba nije dodavala ništa, pričala je skoro uvek istim redom i rečima, samo sam je ja sve pažljivije slušala upijajući detalje.
"Evo, opet se deca skupila oko naviljka, pa dokonu babu slušaju!", govorio je tada moj deda, policijski inspektor u penziji, kome takav status, jel'te, nije dozvoljavao da veruje u 'bapske priče'
Baba bi tada pripalila cigaretu i odgovorila:
"Samo ti idi na tu tvoju tombolu!", a onda nešto tiše dodala, tako da je deda ne čuje:
"Opet ćeš u gluvo doba kući da se vraćaš!"
Sa tom rečenicom bi uvek započinjala svoje pripovedanje, a mi, klinčardija, blenuli u nju i gutali svaku reč...
Zašto sam vam sve ovo ispričala?
Zato što me je knjiga Srce lutke podsetila na sve te strašne priče koje sam, kao dete, slušala!
Priče koje su jezive do te mere da se zapitate kako je jedan um sposoban ovako nešto da zamisli. Priče o ukletim mestima, na kojima ne želite da se zateknete noću, o đavoljim rabotama i neobjašnjivim pojavama, o neupokojenim dušama koje lutaju, tajnim organizacijama i ritualima. A sve to smešteno u Beograd i okolinu, u periodu između dva svetska rata.
Deset pripovedaka koje su, svaka za sebe, celina, mračna ispovest, traganje za istinom ili bar, objašnjenjem nečega van ljudskog poimanja.
Da li je moguće opisati svu strahotu vampira, a da se pritom, ni jednom reč 'vampir' ne pomene? Može li se nagovestiti događaj, čak i kada je samo iz dalekih sećanja prizvan?
Koliko daleko je čovek spreman da ode da bi spasao bližnje ili zadovoljio svoju radoznalost?
Postoji li to o čemu se ne sme govoriti i što se jedino šapatom izgovara?
Odgovori su u knjizi. Ja vam neću prepričavati ni jednu od priča. Zapravo, ne bih ni umela na najbolji način da dočaram tu mračnu atmosferu koju je Boban utkao u Veliko delo, Beleg, Svite ili Srce lutke. Ono što mogu da vam kažem, a zasigurno ćete se u to i sami uveriti, jeste da ćete se posle svake od ovih 10 priča zamisliti, pokušavajući da odagnate ono blago peckanje po koži koje strah izaziva.
Ako ste ikad čitali Lavkrafta, onda vam je jasno o čemu govorim. A moram priznati, stil je sličan. Uspeo je Boban da me ubedi u svaku svoju rečenicu. Uspeo je da me natera da se naježim. Uspeo je da me uplaši.
I kao Benedikt u knjizi Paralelni svet, koja je pisana na osnovu stvarnih iskustava, uspeo je da me ubedi da tamo negde nešto postoji. (Sad bi realno bilo pozvati Moldera i Skali u pomoć, ali su zauzeti snimanjem, pa se neće pojaviti)
Ljubiteljima horora, preporuka za ovo prvenče Bobana Trifunovića (iskreno se nadam da će se u skorije vreme ponovo latiti pisanja), a ostalima objašnjenje šta znači 'naviljak'
Naviljak je količina sena koju možete vilama podići. Često je mala, što bi se reklo šira neg' duža, a pošto je moja baba upravo bila takva, mala, pa debela, deda ju je, iz milošte, tako zvao
Dragoceno vreme provedeno u igri i razgovoru, negde na svežem vazduhu. A bilo je dovoljno samo mašiti se rukom i ubrati jabuku, trešnju, šljivu. Dan dovoljno dugačak da se sve završi i stigne, a uveče nas baba okupi oko sebe pričajući nam... o tome kako je nekad bilo, o običajima, verovanjima i 'neverovanjima'.
Umela je ta moja baba svašta!
Pa i da nas propisno uplaši, a onda po tri dana cvikamo od koječega i sa prvim sumrakom bežimo u kuću!
Svaku od tih priča (a mnoge smo čuli nebrojeno puta!), svakim novim pričanjem 'zakitila' bi još više, pa su nam uvek zvučale novo i zanimljivo. Vremenom, shvatila sam, baba nije dodavala ništa, pričala je skoro uvek istim redom i rečima, samo sam je ja sve pažljivije slušala upijajući detalje.
"Evo, opet se deca skupila oko naviljka, pa dokonu babu slušaju!", govorio je tada moj deda, policijski inspektor u penziji, kome takav status, jel'te, nije dozvoljavao da veruje u 'bapske priče'
Baba bi tada pripalila cigaretu i odgovorila:
"Samo ti idi na tu tvoju tombolu!", a onda nešto tiše dodala, tako da je deda ne čuje:
"Opet ćeš u gluvo doba kući da se vraćaš!"
Sa tom rečenicom bi uvek započinjala svoje pripovedanje, a mi, klinčardija, blenuli u nju i gutali svaku reč...
Zašto sam vam sve ovo ispričala?
Zato što me je knjiga Srce lutke podsetila na sve te strašne priče koje sam, kao dete, slušala!
Priče koje su jezive do te mere da se zapitate kako je jedan um sposoban ovako nešto da zamisli. Priče o ukletim mestima, na kojima ne želite da se zateknete noću, o đavoljim rabotama i neobjašnjivim pojavama, o neupokojenim dušama koje lutaju, tajnim organizacijama i ritualima. A sve to smešteno u Beograd i okolinu, u periodu između dva svetska rata.
Deset pripovedaka koje su, svaka za sebe, celina, mračna ispovest, traganje za istinom ili bar, objašnjenjem nečega van ljudskog poimanja.
Da li je moguće opisati svu strahotu vampira, a da se pritom, ni jednom reč 'vampir' ne pomene? Može li se nagovestiti događaj, čak i kada je samo iz dalekih sećanja prizvan?
Koliko daleko je čovek spreman da ode da bi spasao bližnje ili zadovoljio svoju radoznalost?
Postoji li to o čemu se ne sme govoriti i što se jedino šapatom izgovara?
Odgovori su u knjizi. Ja vam neću prepričavati ni jednu od priča. Zapravo, ne bih ni umela na najbolji način da dočaram tu mračnu atmosferu koju je Boban utkao u Veliko delo, Beleg, Svite ili Srce lutke. Ono što mogu da vam kažem, a zasigurno ćete se u to i sami uveriti, jeste da ćete se posle svake od ovih 10 priča zamisliti, pokušavajući da odagnate ono blago peckanje po koži koje strah izaziva.
Ako ste ikad čitali Lavkrafta, onda vam je jasno o čemu govorim. A moram priznati, stil je sličan. Uspeo je Boban da me ubedi u svaku svoju rečenicu. Uspeo je da me natera da se naježim. Uspeo je da me uplaši.
I kao Benedikt u knjizi Paralelni svet, koja je pisana na osnovu stvarnih iskustava, uspeo je da me ubedi da tamo negde nešto postoji. (Sad bi realno bilo pozvati Moldera i Skali u pomoć, ali su zauzeti snimanjem, pa se neće pojaviti)
Ljubiteljima horora, preporuka za ovo prvenče Bobana Trifunovića (iskreno se nadam da će se u skorije vreme ponovo latiti pisanja), a ostalima objašnjenje šta znači 'naviljak'
Naviljak je količina sena koju možete vilama podići. Često je mala, što bi se reklo šira neg' duža, a pošto je moja baba upravo bila takva, mala, pa debela, deda ju je, iz milošte, tako zvao
Нема коментара:
Постави коментар