Konačno je došlo vreme da ona zvečarka, škorpija, rogato iz mene progovori.
Rekla sam vam da nisam od onih koji će pisati o tome kako su sve knjige sjajne, bajne i fenomenalne, pritom zatvarajući oči pred onim što je već na prvim stranicama očigledno. Ne umem da čitam "žmurećki", nažalost. Izvinjavam se. Zaista ne umem.
Iznad svega, želim da budem objektivna, ma koliko to smetalo nekome! Kada je reč o stranim piscima, skoro niko ili retko ko, komentariše ukoliko je utisak o knjizi negativan... uglavnom su to komentari tipa: Meni se ipak dopalo! Pročitaj nastavak, postaće bolje! Ili Ukusi se razlikuju...
Međutim, ukoliko se radi o domaćim autorima, onda stvari stoje malo drugačije! Tačnije, ukoliko se usudiš da misliš drugačije, spremi se za drvlje i kamenje raznoraznih prijatelja, poznanika ili prosto, obožavalaca! Jer, hajde, jednoglasno, da kažemo da je super, da je vrhunska knjiga u pitanju (pa sve i da ne mislimo tako!), eto, ako ništa drugo, onda bar zbog podrške...
U redu. Slažem se. Domaću književnu scenu svakako treba podržati. Ali, kako očekivati napredak ako ta podrška znači da nam se dopada nešto što osim dobre ideje/teme nema više ništa?
Onda se to ništa razvija i raste i dobijamo nešto što postaje katastrofalno (dobro, možda je ovo prejaka reč, ali proporcionalno srazmerna količini gluposti koju možete pronaći u pojedinim knjigama).
Zašto sam sve ovo napisala?
Zato što bih zaista volela da ti isti pisci koji pišu sve to što mi progutamo, pa pokušavamo da svarimo, obrate pažnju malo i na one ne tako lepe komentare (ne želim da zvučim maliciozno i svako ko je bar malo iskren, shvatiće!), da rade na svom nadograđivanju, da se poboljšavaju stilski i narativno... A ne da očekuju, samo i jedino, tapšanje po ramenu i hvalospeve. Doći će i do toga, ne brinite! Ali samo ako postanete svesni da "negde škripi i mora da se menja"
Dakle, o čemu se radi?
Pošto sam veliki ljubitelj horora, jako sam se obradovala kada sam nabavila knjigu Jezomor, Miloša Petkovića i Mladena Stanisavljevića. Moram priznati, korice su mi privukle pažnju! Sjajno! Jezivo! Fenomenalno oslikavanje onoga što bi u knjizi trebalo da me sačeka. I nema veze što sa svojih 130 i kusur stanica knjiga izgleda anoreksično. Baš takva, mogla bi da bude odlična, prava mala poslastica!
A onda uvod koji nagoveštava stravu, rađanje onoga čiji portret stoji na koricama...
Doooobro. Idemo dalje!
Priča počinje da se razvija. Priča Isidora Ševarike, slikara, koji za život zarađuje prodajući svoje radove na ulici.
Sve do momenta kada dobija ponudu koju neće moći da odbije, a zbog koje će biti primoran da pobegne iz Niša.
Odlazi u Zaplanjsko mesto, Gadžin Han, u kuću babe i dede, vrativši se u sećanjima godinama unazad, kada je, još kao dete, u vodenici izgubio prste desne šake.
Njegov povratak pratiće serija strahotnih događaja, koji su tek nagoveštaji mnogo većeg zla.
Susrešće se Isidor sa starim prijateljima, suočiće se sa jezivom istinom, dobiće odgovore na pitanja koja ga godinama muče. Saznaće dovoljno da shvati da se sve u životu vraća i plaća...
I bila bi ovo sjajna horor priča, samo da ju je autor malo više razradio! Ili da je pustio da čitava ideja o Jezomoru "odleži" neko vreme, da se malo više pozabavio stilom pisanja...
Zapravo, jako su mi smetali pojedini opisi.
Ili pokušaji... kako god...
"Kosa, kao ukradeni delić noći, padala joj je preko bledih ramena. Na sebi je imala haljinu boje bolesnožutog meseca. Domali prst joj je krasio prsten boje zdravog meseca."
E! Ovde ja zatvorim knjigu, tresnem se njom par puta po tintari i dobijem jaku želju da ceo ovaj pasus (kao i mnogo drugih!), prisećajući se nastavnice na pismenom iz srpskog, precrtam i napišem: "Ne valja! Ponovo!"
Nije mi jasno kako ovakve rečenice koje su na nivou osnovnoškolskog sastava mogu da se nađu u jednoj iole ozbiljnoj knjizi?
Ovde ili je autor neozbiljan ili svi oni urednici i lektori, ili kakogod da se nazivaju "stručnjaci" kroz čije šake bi prvo trebalo da prođe nečije pisanije, imaju ozbiljan problem sa vidom...
Ehhh, da je moja Živka Srpkinja živa, tačno bi rekla
"Za svojih 30 godina koliko radim u školi, samo me još ovakve stvari iznenađuju! Ako je prosto proširena rečenica, onda možeš samo prosto da je proširiš, ali ako je složena, onda gledaj valjano da je složiš!''
Sami događaji se jako brzo smenjuju, pa tako vuku na dalje čitanje, ali deluje kao da je sve nedorečeno i prepuno rupa. Kao da je na momente nedostajalo inspiracije, pa su se autori odlučili da pojedina poglavlja završe na brzinu, u par rečenica.
A ovo je, zapravo, mogla da bude odlična priča! Ima tu dovoljno materijala za woow efekat. Ima. Ali...
Pitam se šta bi od ove ideje, recimo, King napravio?
Ovako, utisak je osrednji i kada bih morala da ocenjujem, slaba trojka.
Ne zamerite...
Rekla sam vam da nisam od onih koji će pisati o tome kako su sve knjige sjajne, bajne i fenomenalne, pritom zatvarajući oči pred onim što je već na prvim stranicama očigledno. Ne umem da čitam "žmurećki", nažalost. Izvinjavam se. Zaista ne umem.
Iznad svega, želim da budem objektivna, ma koliko to smetalo nekome! Kada je reč o stranim piscima, skoro niko ili retko ko, komentariše ukoliko je utisak o knjizi negativan... uglavnom su to komentari tipa: Meni se ipak dopalo! Pročitaj nastavak, postaće bolje! Ili Ukusi se razlikuju...
Međutim, ukoliko se radi o domaćim autorima, onda stvari stoje malo drugačije! Tačnije, ukoliko se usudiš da misliš drugačije, spremi se za drvlje i kamenje raznoraznih prijatelja, poznanika ili prosto, obožavalaca! Jer, hajde, jednoglasno, da kažemo da je super, da je vrhunska knjiga u pitanju (pa sve i da ne mislimo tako!), eto, ako ništa drugo, onda bar zbog podrške...
U redu. Slažem se. Domaću književnu scenu svakako treba podržati. Ali, kako očekivati napredak ako ta podrška znači da nam se dopada nešto što osim dobre ideje/teme nema više ništa?
Onda se to ništa razvija i raste i dobijamo nešto što postaje katastrofalno (dobro, možda je ovo prejaka reč, ali proporcionalno srazmerna količini gluposti koju možete pronaći u pojedinim knjigama).
Zašto sam sve ovo napisala?
Zato što bih zaista volela da ti isti pisci koji pišu sve to što mi progutamo, pa pokušavamo da svarimo, obrate pažnju malo i na one ne tako lepe komentare (ne želim da zvučim maliciozno i svako ko je bar malo iskren, shvatiće!), da rade na svom nadograđivanju, da se poboljšavaju stilski i narativno... A ne da očekuju, samo i jedino, tapšanje po ramenu i hvalospeve. Doći će i do toga, ne brinite! Ali samo ako postanete svesni da "negde škripi i mora da se menja"
Dakle, o čemu se radi?
Pošto sam veliki ljubitelj horora, jako sam se obradovala kada sam nabavila knjigu Jezomor, Miloša Petkovića i Mladena Stanisavljevića. Moram priznati, korice su mi privukle pažnju! Sjajno! Jezivo! Fenomenalno oslikavanje onoga što bi u knjizi trebalo da me sačeka. I nema veze što sa svojih 130 i kusur stanica knjiga izgleda anoreksično. Baš takva, mogla bi da bude odlična, prava mala poslastica!
A onda uvod koji nagoveštava stravu, rađanje onoga čiji portret stoji na koricama...
Doooobro. Idemo dalje!
Priča počinje da se razvija. Priča Isidora Ševarike, slikara, koji za život zarađuje prodajući svoje radove na ulici.
Sve do momenta kada dobija ponudu koju neće moći da odbije, a zbog koje će biti primoran da pobegne iz Niša.
Odlazi u Zaplanjsko mesto, Gadžin Han, u kuću babe i dede, vrativši se u sećanjima godinama unazad, kada je, još kao dete, u vodenici izgubio prste desne šake.
Njegov povratak pratiće serija strahotnih događaja, koji su tek nagoveštaji mnogo većeg zla.
Susrešće se Isidor sa starim prijateljima, suočiće se sa jezivom istinom, dobiće odgovore na pitanja koja ga godinama muče. Saznaće dovoljno da shvati da se sve u životu vraća i plaća...
I bila bi ovo sjajna horor priča, samo da ju je autor malo više razradio! Ili da je pustio da čitava ideja o Jezomoru "odleži" neko vreme, da se malo više pozabavio stilom pisanja...
Zapravo, jako su mi smetali pojedini opisi.
Ili pokušaji... kako god...
"Kosa, kao ukradeni delić noći, padala joj je preko bledih ramena. Na sebi je imala haljinu boje bolesnožutog meseca. Domali prst joj je krasio prsten boje zdravog meseca."
E! Ovde ja zatvorim knjigu, tresnem se njom par puta po tintari i dobijem jaku želju da ceo ovaj pasus (kao i mnogo drugih!), prisećajući se nastavnice na pismenom iz srpskog, precrtam i napišem: "Ne valja! Ponovo!"
Nije mi jasno kako ovakve rečenice koje su na nivou osnovnoškolskog sastava mogu da se nađu u jednoj iole ozbiljnoj knjizi?
Ovde ili je autor neozbiljan ili svi oni urednici i lektori, ili kakogod da se nazivaju "stručnjaci" kroz čije šake bi prvo trebalo da prođe nečije pisanije, imaju ozbiljan problem sa vidom...
Ehhh, da je moja Živka Srpkinja živa, tačno bi rekla
"Za svojih 30 godina koliko radim u školi, samo me još ovakve stvari iznenađuju! Ako je prosto proširena rečenica, onda možeš samo prosto da je proširiš, ali ako je složena, onda gledaj valjano da je složiš!''
Sami događaji se jako brzo smenjuju, pa tako vuku na dalje čitanje, ali deluje kao da je sve nedorečeno i prepuno rupa. Kao da je na momente nedostajalo inspiracije, pa su se autori odlučili da pojedina poglavlja završe na brzinu, u par rečenica.
A ovo je, zapravo, mogla da bude odlična priča! Ima tu dovoljno materijala za woow efekat. Ima. Ali...
Pitam se šta bi od ove ideje, recimo, King napravio?
Ovako, utisak je osrednji i kada bih morala da ocenjujem, slaba trojka.
Ne zamerite...
Нема коментара:
Постави коментар