Od malena sam knjiški moljac. Dobro, vi sad, verovatno, zamišljate neku pegavu čupavicu sa naočarima
koja, sa knjigom u ruci, zaneseno prelazi ulicu dok joj vozač automobila trubi da se skloni, jer će je pregaziti.
(tekst vozača, nimalo lep, koji prati ovu scenu, neću ni da pominjem)
E, pa... grešite! Ako ćemo iskreno, tek sada, ovako odrasla, često umem da budem čupava, a naočare sam počela da nosim pre par godina, tako da, jedino što imam zajedničko sa onom gore su pegice... i ljubav prema knjigama.
Elem, da se vratim na ono što sam zapravo htela da kažem.
Dakle, odrasla sam među knigama...
I? Šta je sad?! Evo,opet vas vidim kako se zamagljenog pogleda osmehujete i zamišlate me kao Moglija iz "Knjige o džungli" ili kao Tarzana...
Daaaajte! Malo koncentracije molim!
Znači, odrasla sam među LJUDIMA, a ti ljudi (u daljem tekstu moji roditelji) su voleli knjige. I lepa je to podela bila,
tata ih je nabavljao, a mama čitala...
Obožavala sam da je slušam dok mi čita bajke! Dok nisam naučila i sama da čitam... a onda je krenula prava čarolija! Iz biblioteke sam dovlačila sve što je,
po proceni bibliotekarke, bilo za moj uzrast. A onda, sva važna, čitala mlađem bratu (slobodno možete da ga zamislite kako hoćete, njemu se čitanje nije "primlo"... veći je talenat razvio za crtanje i muziku)
Već tada sam shvatila da su mi magična bića, vilenjaci, čarobnjaci i zmajevi najzamimljiviji i to se do dana današnjeg nije promenilo. Osim što sam, tokom godina, na ovaj spisak dodala
vampire, vukodlake i ostale nakarade, fantastika je i dalje ostala moj omiljeni žanr. I horori, ofkors!
A ja baš o tome i želim da pišem. O omiljenom!
I dugo sam razmišljala da li je ovo, uopšte, dobra ideja... Blogova o knjigama koliko ti duša hoće! Piskara se na sve strane... neki to, moram priznati, izuzetno dobro i uspešno rade, a ima i onih koji pišu, pa se raspišu, pa na kraju ni sami ne znaju sta su napisali... (evo, ovako kao ja, npr)
I tako... od roditelja nasledih knjige, negde usput, pokupih i malo talenta za pisanje, a ako ćemo karakter da gledamo, tvrdoglava sam i vrlo iskrena (dobih jednom prilikom i kompliment da sam zvečarka!), pa reših da se oprobam i u ovome... Naravno, meni ovako savršenoj ili fali neka daska u glavi ili
ne znam u šta se upuštam! Onda proradi ono hoću-neću (k'o da sam vaga u horoskopu, božemesačuvaj!), pa onda dođe i onaj "glasić" i prodere mi se na uvo
"Ti to neeeee moooožeeeš", pa se tu, odnekud stvori i lenština (kako je samo nije mrzelo da dolazi?!) i krene sa "A kaaad misliš ti sve tooo, bolje odmaaraj"
I na kraju... pufff!!! Predomislim se. Neću, ne mogu...
Uostalom, ko bi, uopšte, čitao ono što ja napišem?!
Odgovor na ovo pitanje sam dobila vrlo neočekivano. Posle nekoliko prikaza knjiga, koje sam objavila u jednoj Fb grupi, puno ljudi me je pitalo da li se bavim pisanjem. Rekoše, dopada im se kako pišem, zanimljivo je i zabavno. Super to radim i rado bi čitali moja škrabanja.
I tu ja pomislim da bih, možda, mogla da probam... Da pišem. Pa nek ide život!
Sledeća stvar koja me je valjano namučila je kako nazvati blog. E tu sam se propisno iznalupavala!
Mislim se, hajde, pisaću o knjigama, pa je, valjda, logično da nađem nešto vezano za njih...
Smislim, napišem... c! Ne valja!
Ajmo dalje... smislim, napišem... umrem od smeha... Pa majkumu, neće mi sada jedno ime praviti toliki problem?! Ma hoće! Hajde! Razmišljaaajjj!!!
Lupi nešto glupavo, pa idi da spavaš! Ne, bolje ODMAH idi da spavaš!
A kako je, u većini slučajeva, jutro pametnije od večeri (kažem, u većini, ali ne i u mom), odem, a to "pametnije" je kumovalo imenom... FANTASTIČITAONICA!
Rekoh vam već... jutro u mom slučaju nije pametnije! U stvari, nije pametno uopšte! Naročito kada se probudi, pa onako sanjivo bez ogromne šolje kafe, ne može oči da otvori...
I tako... nagovoriše me, pisaću, ime za blog nađoh, a šta ću dalje... smišljaću usput...
Ako se prevarite, pa poželite da zavirite ovde, molim, samo bez kucanja! A i zvono sam nedavno isključila, traumira mi psa, ne može, jadan, po ceo dan da spava... btw, nije pas čuvar, potpuno je beskoristan, pa vrata držim odškrinuta...
Dobrodošli
koja, sa knjigom u ruci, zaneseno prelazi ulicu dok joj vozač automobila trubi da se skloni, jer će je pregaziti.
(tekst vozača, nimalo lep, koji prati ovu scenu, neću ni da pominjem)
E, pa... grešite! Ako ćemo iskreno, tek sada, ovako odrasla, često umem da budem čupava, a naočare sam počela da nosim pre par godina, tako da, jedino što imam zajedničko sa onom gore su pegice... i ljubav prema knjigama.
Elem, da se vratim na ono što sam zapravo htela da kažem.
Dakle, odrasla sam među knigama...
I? Šta je sad?! Evo,opet vas vidim kako se zamagljenog pogleda osmehujete i zamišlate me kao Moglija iz "Knjige o džungli" ili kao Tarzana...
Daaaajte! Malo koncentracije molim!
Znači, odrasla sam među LJUDIMA, a ti ljudi (u daljem tekstu moji roditelji) su voleli knjige. I lepa je to podela bila,
tata ih je nabavljao, a mama čitala...
Obožavala sam da je slušam dok mi čita bajke! Dok nisam naučila i sama da čitam... a onda je krenula prava čarolija! Iz biblioteke sam dovlačila sve što je,
po proceni bibliotekarke, bilo za moj uzrast. A onda, sva važna, čitala mlađem bratu (slobodno možete da ga zamislite kako hoćete, njemu se čitanje nije "primlo"... veći je talenat razvio za crtanje i muziku)
Već tada sam shvatila da su mi magična bića, vilenjaci, čarobnjaci i zmajevi najzamimljiviji i to se do dana današnjeg nije promenilo. Osim što sam, tokom godina, na ovaj spisak dodala
vampire, vukodlake i ostale nakarade, fantastika je i dalje ostala moj omiljeni žanr. I horori, ofkors!
A ja baš o tome i želim da pišem. O omiljenom!
I dugo sam razmišljala da li je ovo, uopšte, dobra ideja... Blogova o knjigama koliko ti duša hoće! Piskara se na sve strane... neki to, moram priznati, izuzetno dobro i uspešno rade, a ima i onih koji pišu, pa se raspišu, pa na kraju ni sami ne znaju sta su napisali... (evo, ovako kao ja, npr)
I tako... od roditelja nasledih knjige, negde usput, pokupih i malo talenta za pisanje, a ako ćemo karakter da gledamo, tvrdoglava sam i vrlo iskrena (dobih jednom prilikom i kompliment da sam zvečarka!), pa reših da se oprobam i u ovome... Naravno, meni ovako savršenoj ili fali neka daska u glavi ili
ne znam u šta se upuštam! Onda proradi ono hoću-neću (k'o da sam vaga u horoskopu, božemesačuvaj!), pa onda dođe i onaj "glasić" i prodere mi se na uvo
"Ti to neeeee moooožeeeš", pa se tu, odnekud stvori i lenština (kako je samo nije mrzelo da dolazi?!) i krene sa "A kaaad misliš ti sve tooo, bolje odmaaraj"
I na kraju... pufff!!! Predomislim se. Neću, ne mogu...
Uostalom, ko bi, uopšte, čitao ono što ja napišem?!
Odgovor na ovo pitanje sam dobila vrlo neočekivano. Posle nekoliko prikaza knjiga, koje sam objavila u jednoj Fb grupi, puno ljudi me je pitalo da li se bavim pisanjem. Rekoše, dopada im se kako pišem, zanimljivo je i zabavno. Super to radim i rado bi čitali moja škrabanja.
I tu ja pomislim da bih, možda, mogla da probam... Da pišem. Pa nek ide život!
Sledeća stvar koja me je valjano namučila je kako nazvati blog. E tu sam se propisno iznalupavala!
Mislim se, hajde, pisaću o knjigama, pa je, valjda, logično da nađem nešto vezano za njih...
Smislim, napišem... c! Ne valja!
Ajmo dalje... smislim, napišem... umrem od smeha... Pa majkumu, neće mi sada jedno ime praviti toliki problem?! Ma hoće! Hajde! Razmišljaaajjj!!!
Lupi nešto glupavo, pa idi da spavaš! Ne, bolje ODMAH idi da spavaš!
A kako je, u većini slučajeva, jutro pametnije od večeri (kažem, u većini, ali ne i u mom), odem, a to "pametnije" je kumovalo imenom... FANTASTIČITAONICA!
Rekoh vam već... jutro u mom slučaju nije pametnije! U stvari, nije pametno uopšte! Naročito kada se probudi, pa onako sanjivo bez ogromne šolje kafe, ne može oči da otvori...
I tako... nagovoriše me, pisaću, ime za blog nađoh, a šta ću dalje... smišljaću usput...
Ako se prevarite, pa poželite da zavirite ovde, molim, samo bez kucanja! A i zvono sam nedavno isključila, traumira mi psa, ne može, jadan, po ceo dan da spava... btw, nije pas čuvar, potpuno je beskoristan, pa vrata držim odškrinuta...
Dobrodošli
Нема коментара:
Постави коментар