KULT Adam Nevil

Moj prvi susret sa hororima se desio, čini mi se, kada sam bila 5. razred
Stokerov "Drakula", izdanje Plava ptica (možda se neki od vas sećaju...)
Obletala sam oko police dobrih pola sata, možda i duže, izvučem knjigu, prevrnem par stranica (neka budala, kojoj je ova jadnica pala šaka, je skoro na svakoj slici ispisao Alice Cooper i neke simbole! Pojma nemam šta su, ali me plaše!). Vratim knjigu na mesto. Neka...
Neću ja ovo!
Uzeću Amfibiju! Sviđa mi se naslov, mora da je dobra!
Bibliotekarka koja je primetila moje zanimanje za Drakulu, pita
- Jesi li je čitala? Drakulu?
- Mislite na onu ižvrljanu?
- Odavno je takva, kaže i odlazi do police
- Neki ljudi ne umeju sa knjigama... ne čuvaju. Nažalost, ovo je jedini primerak koji imamo, ali ako želiš da je pročitaš, ne obraćaj pažnju na žvrljotine. Knjiga je divna i mogla bi da ti se dopadne, nastavlja pružajući mi je
- Nije strašna?, pitam ponovo zauzeta okretanjem stranica.
- Malo. Ali ne previše. Evo, probaj, pa ako ti se ne svidi, dođi i zameni je sutra.
... sutradan nisam došla da je zamenim...
Ni naredna dva dana. Pročitala sam je, a kada sam je vratila, pitala bibliotekarku da li postoji neka slična. Toliko mi se dopala.
Eto, tako je sve počelo...

Nevilov "Kult" je nešto što sam uzela da čitam na preporuku prijatelja. U stvari, preporuku sam dobila za "Stan br 16", ali sam se, pročitavši sinopsis, ipak više zainteresovala za ovu prvu.
I ne zbog toga što sam fan ovakvih priča o sektama, ili tajnim organizacijama, već iz puke radoznalosti. A kako izreka kaže:
"Radoznalost je ubila mačku!"
Ali ne i ovu mačku!!!
Verovatno sam ja svoj bonus od 9 života već iskoristila, pa sam nekim slučajem dobila na poklon još koji, tek, preživela sam i ovo "čačkaje mečke".
Iskrena da budem, zaista nisam očekivala ovakvu vožnju!
A počelo je prilično dosadno. Čak sam, u par navrata, ostavljala knjigu, pravila ogromne pauze (kad kažem ogromne, to znači da sam uspela da "sabijem" još tri knjige dok je ova bila čekanju) i već sam bila spremna da odustanem, ali kako sam u horoskopu bik, a tvdoglavost je jedna od mojih primarnih osobina, ta ista tvrdoglavost je i pobedila.
A kako sam krenula sa ovim pisanjem, još ćete pomisliti da vam preporučujem neku "životinjsku" knjigu... mačke, mečke, bikovi...
Ma jok! 
Nije ovo ta priča.
Ovo je priča o najužasnijim zločinima počinjenim protiv ljudskih bića. Zatočeništvo, oduzimanje svake slobode, manipulacija, kontrola, okrutnost, ubistvo.

U Americi se 1975. godine dogodio stravičan masakr. Organizacija koja je sebe nazivala Hram poslednjih dana je tim ritualnim masovnim ubistvom prestala da postoji.
Godinama su istraživani uzroci i razlozi ovog krvavog pira, a malobrojni koji su preživeli i dalje osećaju posledice, traumatizovani do te mere da ni danas, 30 godina kasnije, ne žele o tome da govore.
Da bi se izvukao iz finansijke krize, filmski reditelj, Kajl Frimen će prihvatiti ponudu Maksa Solomona, da snimi dokumentarni film o ovom kultu, na čijem čelu je bila ozloglašena sestra Ketrin. Na raspolaganju su mu sva sredstva, ali film mora biti snimljen za 11 dana. Šest lokacija u tri države za jedanaest dana. I ni dan duže!
On prihvata posao, ne sluteći da će, snimajući dokumentarac, u stvari, snimiti horor film. Horor u kome će glavni glumci biti njegov prijatelj i kamerman, Den i sam Kajl.

Kada Kajlu počinju da se događaju stvari koje su neobjašnjive, kada se iz lebdećih košmara budi i oseća prisustvo paranormalnog, kada se susreće sa prikazama i utvarama koje vrebaju iz mraka, jasno mu je da se upleo u nešto mnogo opasnije od onoga sa čime je prvobitno bio upoznat.
A sve jezivo što je doživeo, postaje još intenzivnije kada, u pokšaju da shvati šta mu se dešava, iznova i iznova premotava i gleda zabeležene snimke.

Stvarno vam moram priznati da sam, čitajući ovu knjigu, ponekad imala osećaj da me nešto bocka po leđima, pritiskajući mi pršljenove. Bukvalno sam se ježila. Od straha.
Mogla sam da zamislim svaku scenu, svaku avet, svaki zvuk, pa čak i da osetim miris pojedinih mesta.
Eto. Do te mere su opisi dobri.
Možda malo preopširni za moj ukus, ali uzimajući u obzir efekat koji proizvedu, zaista odlični.

Hajde, neka bude sad da sam malo preterala.
Nisam mogla da zamislim baš svaku scenu...
Nisam, jer šanse nema da bih onda uspela da zaspim...
Toliko od mene. Za ovu imate moju preporuku, a vi, ako ste voljni da je čitate, samo napred...
... i zavirite po neki put ispod kreveta... za svaki slučaj 

AKREPSKI ODRED Teri Pračet

Evo... lepo ću da izludim!
Mozgam ceo dan kojom bih knjigom mogla da počnem i sve nešto pojma nemam... dal ću horor il' fantastiku? Vagaj, dogovaraj se, misli, misli...
A jesam li vam rekla da ponekad pričam sama sa sobom? Ajd sad, nije to baš neka smislena konverzacija i uglavnom se završi svađom, bez pobednika, naravno, ali kad krenem, ne znam da stanem...
-Da li da počnem sa hororom ili fantastikom?
- A?!! Mene pitaš?
- Jok! Komšiju! Pa tebe pitam...
- Mmmm... paaaa, ne znam... možda da izabereš neku superfantastiku za početak?
- Jooojjj... ja bih radije neku strašnu...
- Pa što me onda pitaš, ako si već odlučila?! Ne razumem te, mamemi...
- Ti nikad ne razumeš...
- Ne, ozbiljno... znaš šta hoćeš, a gnjaviš me...
Da te ne poznajem tolike godine, sad bih...
- Šta!? Šta bi ti? Čučiš mi tu iza leđa po ceo dan i iskačeš kada te čovek ništa ne pita! A kada ti se obratim, onda, paaa nee znaaam...
- 'Ej, idi piši nešto... dosadna si...
- Idem...

Znam! Pisaću o Pračetu!
- Ali on ne piše hororeeee!, javlja se opet ona JA
-Ne piše, znam. U pravu si. Ali za početak, neka bude jedna njegova...

Moram priznati, ovaj "Akrepski odred" sam baš razvlačila... kao gladnu godinu. Nikako da završim.
Nee.
Nije zbog toga što je knjiga dosadna i nezanimljiva, nego...
... ma, nemam opravdanje. Jednostavno, ne čita mi se
'Ajde, sad da ne bude da ću i ovaj post da razvlačim, bolje da pređem na stvar
Zapravo, ovu knjigu bih mogla da svrstam među omiljene
Uostalom, kao i sve Pračetove

Šta se dešava kada žensko reši da pristupi vojsci? Pri tom, ne sme da bude žensko, jer je, po svim propisima, ženama vojska zabranjena.
U stvari... u Borograviji je ženama mnogo toga zabranjeno
Takva su pravila.
... ali, zašto bi se Poli pridržavala pravila?
Pa ume ona!
I da hoda kao muškarac, i da, da prostite, prdi i podriguje kao muškarac... ma sve ume! Dovoljno je samo da ugura par vunenih čarapa u pantalone, ponekad pljune, ponekad opsuje i voilà! Poli postaje Pol Prdikus Perks (... a Erik postaje Bananamen... znam...).
Jedino što Poli ne ume da radi kao muškarac, jeste da RAZMIŠLJA kao pripadnik ove populacije "ponosnih nosilaca brkova"
Mada... u vojsci joj brkovi i ne trebaju... jer, brijanje svaki dan! A ona je postala ekspert u guljenju lica na "plejbek"

Ali, zašto je njoj, uopšte, i palo na pamet da se prijavi u vojsku?
Pa... prvo, Borogravija je u ratu. Mada, to i nije neki razlog, jer ova zemlja, čiji se stanovnici uglavnom karakterišu kao poprilično udareni (koliko iščašen moraš da budeš da bi verovao u boga koji na svom spisku grehova, koji se svakodnevno proširuje!, ima čokoladu, plavu boju i mačke...ili u Vojvotkinju, za koju niko više ni ne zna da li je živa), je uvek u nekom ratu.
Naime, pravi razlog je to što Poli želi da sazna šta se desilo njenom bratu koji je, pridruživši se Brzoulaznom puku, nestao.
I tako ona postaje deo jedinice, odreda, koji ni po čemu ne liči na ono što se od jedne vojne grupe očekuje.
Ako u toj grupi postoji i jedan Igor, jedan vampir i jedan trol... jasno je!
A postoji među njima i jedna Tajna! Toliko tajna da je postala javna.
I pitanje: VALJDA pobeđujemo, pa je l' da?
....Ma, ko te pita!? Poljubi Vojvotkinju, evo ti šiling i sad si ti, zvanično, vojnik! Samo, vodi računa da ti čakšire ne stoje hronično u stavu voljno
I nema veze što nisi prošao obuku i pojma nemaš da rukuješ oružjem
Samo gledaj da završiš slavno!
I potrudi se da pojedeš janiju (provereno najukusnija sa pacovskim mesom, bar kako tvrdi kaplar Trodelni ) pre nego što ona pojede tebe...

Kao i u svim ostalim Pračetovim delima, i ovde je veza sa stvarnim svetom jako vidljiva.
I ništa od svega što se u Disksvetu dešava nije tek tako izmišljeno. Naravno, humor je prisutan i obavezan, ali koliko god gledali na njegove knjige kao na šalu i komiku, s vremena na vreme provuče se i onaj neprijatan osećaj i rečenica "Nije smešno!"

Akrepski odred je jedan od poslednjih romana u serijalu o Disksvetu, pa ako ste rešili da baš od njega počnete svoje putovanje, može vam se dogoditi da određene delove ili likove ne uspete da "pohvatate" Ali, nemojte da vas to mnogo zabrinjava! Ovde je veza sa Disksvetom jako mala, pa slobodno možete čitavu priču smestiti bilo gde...

Iače, ljubitelji Pračeta imaju običaj da "trube'' o tome kako je njegove knjige najboje čitati od prve, Boja magije (o ovoj knjizi cu vam pričati neki drugi put, obećavam). NIKAKO! Da sam prvo Boju magije čitala, tesko da bih više išta Pračeovo i pročitala! Verujte. Bolje počnite od knjige "Sestre po metli".
Ako uspete da je pronađete... hehe
Znaaaam da su rasprodate i jako ih je teško naći, ali ukoliko ste član biblioteke ili ste dovoljno ludi da za primerak na nekom od sajtova koji se bavi prprodajom knjiga date ogromnu svotu novca (ne budite ludi, Laguna je obećala reizdanje, bolje sačekajte!), onda je ova priča o tri otkačene veštice idealna da se zaljubite u Terija Pračeta.
Pozdrav

Zašto baš horori i fantastika

Hmmm... Koliko puta sam samo čula ovo pitanje!

- Hajde, razumem fantastika, ali horori!? Maa daaj! Šta tu ima toliko interesantno? Kako možes da čitas o krvi i ubijanju?

Gledam... Razmišljam... brojim do 10 (u najboljem slučaju, mada nekad ni brojanje do 100 ne pomaže) 

Objašnjavati ljudima koji su u svom životu pročitali samo lektiru (a verovatno i nju pod teškim pretnjama) je uglavnom beskorisno. Čisto gubljenje vremena.. Zato se i ne trudim. 

Medjutim, ukoliko znam da je moj sagovornik neko ko inače čita, onda pokušam da obrazložim. 

Prosto je. Neko čita samo drame, neko voli trilere i krimi romane, a neko knjige sa ljubavnom temetikom. Nema tu puno filozofije. 

I ne radi se o tome da VOLIM da čitam o krvi ili o ubijanju (Pa nisam frik , aman!)

Horori su mnogo više od pukih priča o uvrnutim ili nepostojećim likovima koji svojim žrtvama ispijaju krv ili ih progone i maltretiraju na bilo koji način. 

Dobro, ima i toga. Ali, iskreno govoreći, najmanje volim takve psiho horore u kojima ima kasapljenja i mučenja. 

A, priznaćete, takvih opisa ima... i to baš u Patersonovim ili Karizijevim romanima. Oni se ne svrstavaju u horore, vec u trilere, mada su često te granice doooobrano ispomerane...

Ljudi moji, pa meni je to jezivije od bilo koje knjige strave koju sam ikad pročitala!!!

Zato mi je, nekako, lakše da čitam o vampirima, vukodlacima, duhovima i kojekakvim karakondžulama, nego da razmisljam da li će ludak sa sekirom da mi bane u zgradu i razvali vrata stana. 

I tu sad opet dolazimo do pitanja: 

Što uopšte čitas to ako se toliko plašiš?

Da. Plašim se. Plašim se svega sto bi stvarno moglo da postoji!

Zbog toga se uglavnom opredeljujem za knjige u kojima su likovi i dogadjaji izmaštani i nepostojeći (valjda?!).
 Dakle, volim horore koji se prepliću sa fantastikom. Volim da me priča uvuče u svet van ovog našeg realnog. Volim da budem deo istraživanja, ekspedicije, lova... deo nečeg nepoznatog, nestvarnog i uzbudljivog do te mere da se sa svakom novom stranicom zapitam "Šta će sad da bude?!"
- Ooo, pa ti bi to malo da budeš ghostbuster?!!
- Jok! Ja bih malo da budem Van Helsing!
... ali sam češće van sebe...

Što se tiče fantastike, tu stvari stoje malo drugačije. 

Ljudima je lakše objasniti. Mnogi je vole i rado čitaju. Onima, kojima ni ova moja zaljubljenost u fantastiku nije najjasnija, obično pomenem "Gospodara prstenova" i tu sledi odgovor:
- Auuu! Mnogo dobar film!
- Aha. Film. Ne možeš ni da zamisliš koliko je tek knjiga dobra!

A fantastiku sam zavolela još kao klinka... kroz bajke. Hajde, nađite mi bar jednu bajku u kojoj nema vila, čarobnjaka, veštica, zmajeva ili nečeg natprirodnog.
Tako je! Ne postoji.
A ja ne poznajem ni jednu osobu koja ne voli bajke.
Znači, voliš bajke-voliš fantastiku. Tačka.
E sad, to što neki misle da smo, mi koji volimo to da čitamo, u neku ruku, neozbilji i detinjasti, a da oni koji čitaju samo "tešku" literaturu spadaju u vrlo
ozbiljne i jedine prave ljubitelje pisane reči, o tome ne bih (mislim, ne bih sad... ali ću se, svakako, setiti da o tome pišem u nekom narednom postu).
Mogla bih sada u nedogled da vam pričam o tome šta me privlači ovom žanru. Mogla bih, ali neću.
Umesto toga, pisaću vam o hororima i fantastici, prenoseći vam svoje utiske o pročitanom.
A vi procenite sami. Možda ćete preporuku za neku zanimljivu knjigu pronaći baš ovde.    

I tako... Nagovoriše me...

Od malena sam knjiški moljac. Dobro, vi sad, verovatno, zamišljate neku pegavu čupavicu sa naočarima
koja, sa knjigom u ruci, zaneseno prelazi ulicu dok joj vozač automobila trubi da se skloni, jer će je pregaziti.
(tekst vozača, nimalo lep, koji prati ovu scenu, neću ni da pominjem)
E, pa... grešite! Ako ćemo iskreno, tek sada, ovako odrasla, često umem da budem čupava, a naočare sam počela da nosim pre par godina, tako da, jedino što imam zajedničko sa onom gore su pegice... i ljubav prema knjigama.

Elem, da se vratim na ono što sam zapravo htela da kažem.
Dakle, odrasla sam među knigama...
I? Šta je sad?! Evo,opet vas vidim kako se zamagljenog pogleda osmehujete i zamišlate me kao Moglija iz "Knjige o džungli" ili kao Tarzana...
Daaaajte! Malo koncentracije molim!
Znači, odrasla sam među LJUDIMA, a ti ljudi (u daljem tekstu moji roditelji) su voleli knjige. I lepa je to podela bila,
tata ih je nabavljao, a mama čitala...
Obožavala sam da je slušam dok mi čita bajke! Dok nisam naučila i sama da čitam... a onda je krenula prava čarolija! Iz biblioteke sam dovlačila sve što je,
po proceni bibliotekarke, bilo za moj uzrast. A onda, sva važna, čitala mlađem bratu (slobodno možete da ga zamislite kako hoćete, njemu se čitanje nije "primlo"... veći je talenat razvio za crtanje i muziku)

Već tada sam shvatila da su mi magična bića, vilenjaci, čarobnjaci i zmajevi najzamimljiviji i to se do dana današnjeg nije promenilo. Osim što sam, tokom godina, na ovaj spisak dodala
vampire, vukodlake i ostale nakarade, fantastika je i dalje ostala moj omiljeni žanr. I horori, ofkors!
A ja baš o tome i želim da pišem. O omiljenom!
I dugo sam razmišljala da li je ovo, uopšte, dobra ideja... Blogova o knjigama koliko ti duša hoće! Piskara se na sve strane... neki to, moram priznati, izuzetno dobro i uspešno rade, a ima i onih koji pišu, pa se raspišu, pa na kraju ni sami ne znaju sta su napisali... (evo, ovako kao ja, npr)

I tako... od roditelja nasledih knjige, negde usput, pokupih i malo talenta za pisanje, a ako ćemo karakter da gledamo, tvrdoglava sam i vrlo iskrena (dobih jednom prilikom i kompliment da sam zvečarka!), pa reših da se oprobam i u ovome... Naravno, meni ovako savršenoj ili fali neka daska u glavi ili
ne znam u šta se upuštam! Onda proradi ono hoću-neću (k'o da sam vaga u horoskopu, božemesačuvaj!), pa onda dođe i onaj "glasić" i prodere mi se na uvo
"Ti to neeeee moooožeeeš", pa se tu, odnekud stvori i lenština (kako je samo nije mrzelo da dolazi?!) i krene sa "A kaaad misliš ti sve tooo, bolje odmaaraj"
I na kraju... pufff!!! Predomislim se. Neću, ne mogu...

Uostalom, ko bi, uopšte, čitao ono što ja napišem?!
Odgovor na ovo pitanje sam dobila vrlo neočekivano. Posle nekoliko prikaza knjiga, koje sam objavila u jednoj Fb grupi, puno ljudi me je pitalo da li se bavim pisanjem. Rekoše, dopada im se kako pišem, zanimljivo je i zabavno. Super to radim i rado bi čitali moja škrabanja.
I tu ja pomislim da bih, možda, mogla da probam... Da pišem. Pa nek ide život!

Sledeća stvar koja me je valjano namučila je kako nazvati blog. E tu sam se propisno iznalupavala!
Mislim se, hajde, pisaću o knjigama, pa je, valjda, logično da nađem nešto vezano za njih...
Smislim, napišem... c! Ne valja!
Ajmo dalje... smislim, napišem... umrem od smeha... Pa majkumu, neće mi sada jedno ime praviti toliki problem?! Ma hoće! Hajde! Razmišljaaajjj!!!
Lupi nešto glupavo, pa idi da spavaš! Ne, bolje ODMAH idi da spavaš!
A kako je, u većini slučajeva, jutro pametnije od večeri (kažem, u većini, ali ne i u mom), odem, a to "pametnije" je kumovalo imenom... FANTASTIČITAONICA!
Rekoh vam već... jutro u mom slučaju nije pametnije! U stvari, nije pametno uopšte! Naročito kada se probudi, pa onako sanjivo bez ogromne šolje kafe, ne može oči da otvori...

I tako... nagovoriše me, pisaću, ime za blog nađoh, a šta ću dalje... smišljaću usput...

Ako se prevarite, pa poželite da zavirite ovde, molim, samo bez kucanja! A i zvono sam nedavno isključila, traumira mi psa, ne može, jadan, po ceo dan da spava... btw, nije pas čuvar, potpuno je beskoristan, pa vrata držim odškrinuta...

Dobrodošli