- Karaburka!
Ovako i kao iz topa odgovaram skoro uvek kada me pitaju iz kog sam kraja 😁
Odrasla u naselju ušuškanom između zvezdarske šume i Dunava, ponosna na "svoju" Staru Karaburmu...
I eto, nije sad da sam lokal patriota, ali... da objasnim ☝️
Ako Zvezda i Partizan igraju derbi, ja opet navijam za Ofk 🤷♀️
Detinjstvo sam provela na tom stadionu, red je da se odužim...
I ko nam je sada kriv što naša "Stara" više ne izgleda tako pitomo kao nekad, što se doselilo s koca i konopca, što je nama od te Karaburme ostalo samo ime...
A volimo je... i dalje
I tu, baš tu, kada Partizancem krenete nizbrdo ka Bogosloviji, stoji jedna siva zgrada sa bodljama. Baš tako smo je mi klinci Karaburci doživljavali... kao ogromnu, ružnu i pomalo zlokobnu, gde stoji na mestu... tamo... dole...
Nikada nisam volela taj potez prema Bogosliviji ... leti - nigde hlada da se sakriješ, zimi (ili kad pada kiša) - pešaka je nemoguće proći a da te automobili ne okupaju...
A nju ugledaš odmah i šanse nema da vidiš bilo šta drugo dok se ne spustiš do skvera...
Iz kog god pravca da dolaziš, vidiš sivu, bodljikavu, ćoškastu, koja mnogima što iz nekog razloga dolaze na Karaburmu, služi kao orjentir. Taksistima najčešće...
- Gde ćete?
- Karaburma... kod omladins...
- Ma znam, Bogoslovija, kod one zgrade, pa gore Partizanskim ili dole Višnjičkom?
...
Ma šta ima u toj višespratnici, pa da je toliko posebna, pitaćete
Pobogu, zgrada ko zgrada, stambeni objekat u kome žive neki tamo ljudi...
Ništa neobično, daj ne davi, sreće ti... 🙄
Evo, neću dugo, samo da vam objasnim zbog čega je ona toliko važna! Obećavam!
Vidite, u pravu ste. Jeste, žive tamo neki ljudi, ali... žive i bebe!
Daaaj, Slavice! Ne preteruj! Bebe?! Ozbiljna si?! Ne, ti nas zezaš...
Ne, ne, ne! Kad vam kažem! Nisu to obične bebe! Nisu! Ovo su demonske bebe, majke mi mile!
E sad ga pretera! Otkud beba može biti demonska? Ono jest', umeju da budu kmezave i da smrduckaju pomalo, ali... baš da su toliko grozne?! Hajde, molim te... 🙄
Dobro, ako meni ne verujete, a vi pročitajte "Nakot" pa će vam sve biti jasnije...
Ono što ja još samo mogu da vam kažem o knjizi jeste da sam, čitajući je, mogla da osetim onu jezivu atmosferu "Variola vere", da sam, bez obzira na to što sam svesna da je sve ovo fikcija, imala kristalno čiste slike događaja koji su opisani i pitanja "Da li se ovo desilo?" Ili "Da li je moguće da nam se, jednom, zaista, dogodi?" ...
Radnja se odvija brzo, skoro kao da gledate sam film...
Kao da ste u nekom dinamičnom trileru u koji su utkani fini elementi horora. Nećete se upišavati u gaće, ne boj te se! Nećete. Ali vam neće biti sve jedno kada budete videli na šta su sve sposobna ta mala, slatka, bucmasta stvorenaja!
Priču ćete pratiti kroz nekoliko likova, od kojih će vam pojedini biti simpatični, dok ćete druge, kao što je gospodin Aleksijević, želeti da razapnete, zapitaćete se da li je moguće da zveri, krvnici, zaista mogu do te mere da se promene i primire i da niko, ama baš niko, ne posumnja u njihovu pravu prirodu... a on je, taj gospodin, taj starac koji svoje dane otaljava životom u usamljenom tornju na Bogosloviji, on je voleo bebe... na neki samo njemu razumljiv način...
Ne bih da vam prepričavam radnju, ako vas zanima, sami ćete pronaći i pročitati ovo Skrobonjino delo...
Moja preporuka, a verujte, znam šta vam pričam ☝️😳, jeste da, ukoliko se odlučite da čitate, nipošto nemojte jesti... ima nas koji uz knjigu volimo da grickamo... NEMOJTE!
Sve ostalo je dozvoljeno.
Pa čak i sedenje na 'ladnom betonu 💁♀️
A da li će čovečanstvo preživeti? Eee, pa...
" ~ Zaključujete, dakle, gospodine profesore, da nismo nimalo gori od bubašvaba?
~ Baš nimalo. "
Ovako i kao iz topa odgovaram skoro uvek kada me pitaju iz kog sam kraja 😁
Odrasla u naselju ušuškanom između zvezdarske šume i Dunava, ponosna na "svoju" Staru Karaburmu...
I eto, nije sad da sam lokal patriota, ali... da objasnim ☝️
Ako Zvezda i Partizan igraju derbi, ja opet navijam za Ofk 🤷♀️
Detinjstvo sam provela na tom stadionu, red je da se odužim...
I ko nam je sada kriv što naša "Stara" više ne izgleda tako pitomo kao nekad, što se doselilo s koca i konopca, što je nama od te Karaburme ostalo samo ime...
A volimo je... i dalje
I tu, baš tu, kada Partizancem krenete nizbrdo ka Bogosloviji, stoji jedna siva zgrada sa bodljama. Baš tako smo je mi klinci Karaburci doživljavali... kao ogromnu, ružnu i pomalo zlokobnu, gde stoji na mestu... tamo... dole...
Nikada nisam volela taj potez prema Bogosliviji ... leti - nigde hlada da se sakriješ, zimi (ili kad pada kiša) - pešaka je nemoguće proći a da te automobili ne okupaju...
A nju ugledaš odmah i šanse nema da vidiš bilo šta drugo dok se ne spustiš do skvera...
Iz kog god pravca da dolaziš, vidiš sivu, bodljikavu, ćoškastu, koja mnogima što iz nekog razloga dolaze na Karaburmu, služi kao orjentir. Taksistima najčešće...
- Gde ćete?
- Karaburma... kod omladins...
- Ma znam, Bogoslovija, kod one zgrade, pa gore Partizanskim ili dole Višnjičkom?
...
Ma šta ima u toj višespratnici, pa da je toliko posebna, pitaćete
Pobogu, zgrada ko zgrada, stambeni objekat u kome žive neki tamo ljudi...
Ništa neobično, daj ne davi, sreće ti... 🙄
Evo, neću dugo, samo da vam objasnim zbog čega je ona toliko važna! Obećavam!
Vidite, u pravu ste. Jeste, žive tamo neki ljudi, ali... žive i bebe!
Daaaj, Slavice! Ne preteruj! Bebe?! Ozbiljna si?! Ne, ti nas zezaš...
Ne, ne, ne! Kad vam kažem! Nisu to obične bebe! Nisu! Ovo su demonske bebe, majke mi mile!
E sad ga pretera! Otkud beba može biti demonska? Ono jest', umeju da budu kmezave i da smrduckaju pomalo, ali... baš da su toliko grozne?! Hajde, molim te... 🙄
Dobro, ako meni ne verujete, a vi pročitajte "Nakot" pa će vam sve biti jasnije...
Ono što ja još samo mogu da vam kažem o knjizi jeste da sam, čitajući je, mogla da osetim onu jezivu atmosferu "Variola vere", da sam, bez obzira na to što sam svesna da je sve ovo fikcija, imala kristalno čiste slike događaja koji su opisani i pitanja "Da li se ovo desilo?" Ili "Da li je moguće da nam se, jednom, zaista, dogodi?" ...
Radnja se odvija brzo, skoro kao da gledate sam film...
Kao da ste u nekom dinamičnom trileru u koji su utkani fini elementi horora. Nećete se upišavati u gaće, ne boj te se! Nećete. Ali vam neće biti sve jedno kada budete videli na šta su sve sposobna ta mala, slatka, bucmasta stvorenaja!
Priču ćete pratiti kroz nekoliko likova, od kojih će vam pojedini biti simpatični, dok ćete druge, kao što je gospodin Aleksijević, želeti da razapnete, zapitaćete se da li je moguće da zveri, krvnici, zaista mogu do te mere da se promene i primire i da niko, ama baš niko, ne posumnja u njihovu pravu prirodu... a on je, taj gospodin, taj starac koji svoje dane otaljava životom u usamljenom tornju na Bogosloviji, on je voleo bebe... na neki samo njemu razumljiv način...
Ne bih da vam prepričavam radnju, ako vas zanima, sami ćete pronaći i pročitati ovo Skrobonjino delo...
Moja preporuka, a verujte, znam šta vam pričam ☝️😳, jeste da, ukoliko se odlučite da čitate, nipošto nemojte jesti... ima nas koji uz knjigu volimo da grickamo... NEMOJTE!
Sve ostalo je dozvoljeno.
Pa čak i sedenje na 'ladnom betonu 💁♀️
A da li će čovečanstvo preživeti? Eee, pa...
" ~ Zaključujete, dakle, gospodine profesore, da nismo nimalo gori od bubašvaba?
~ Baš nimalo. "
